Goran Labudović Šarlo: Tempi Passati

U JEDNOM VOZU, ČITAJUĆI PISMA IZ BUDUĆNOSTI

Desilo se da sam knjigu Tempi Passati, koju mi je njen roditelj Goran Labudović Šarlo poslao s poverenjem i pažnjom, iščitavao u vozu za Zagreb, dakle ne kao putnik u onom imaginarnom vozu koji se pojavljuje u rečima mog oca, utisnutim u pogovor knjizi, nego kao neko ko doista fizički vremeplovi s potrebom da pronađe „sve jatake i pobratimstvom spojenu krv”, neko kome je ova zbirka poezije bila i saputnik i sagovornik i lirski soundtrack na tom putovanju i natrag. I desilo se da sam u svakom trenutku čitanja imao začudan osećaj, kakav dugo nisam, a pogotovo ne za one književnike koji su još prisutni u telesnoj manifestaciji – da ovde čovek ima posla s Pesnikom. Neću izreći s „velikim pesnikom”, što ne znači da Šarlo to nije. Dovoljno smo dugo u vremenu u kojem se slavoluci dižu bez imalo pokrića, kao što se ljudi ruže opet bez pokrića, kao što se plaća novcem bez pokrića, a sve da bi se naizgled govorilo i naizgled živelo. Jedno veliko početno slovo biće zato dovoljno.  

Postoji nešto izvorno nacionalno u ovoj poeziji, u ritmovima, leksici, muzici, toponimima i slikama, u najboljem smislu, kao refleks kolektivnih istorijskih damara u biću jednog čoveka koji može dostojno da izdrži to ogledanje i koji ima umetnički gabarit takav da same refleksije ne budu iskrivljene, a da njegovo unutrašnje ogledalo ne pukne pod snagom koju prima. Stvaranje jednog cveta rad je velikih vremena – pripisano je Blejku – i sasvim izvesno, mislio je taj mistik na one ljude koje smo voleli da vidimo kao prave, rasne pesnike. Šarlov stvaralački kalibar podrazumeva taj dubok i postojan rad tradicije i njen uzbudljiv, plodonosan susret sa savremenošću u talentu pozvanog. Više je zato nanosa koji se daju raspoznati u Šarlovom autorskom palimpsestu, od medijevalnog trubadurskog, preko socijalno-satiričkog, istorijskog, romantičkog, angažovanog i scenski razgovornog, da ne napišem ovde estradnog, mada se ta reč koristila šezdesetih godina minulog stoleća za pozamašne pesničke ličnosti koje su stvarale i javno izgovarale komunikativnu, prijemčivu, neretko magičnu a nimalo jefinu poeziju. Promenilo se i to shvatanje estrade, a kamoli pojma visoke kulture, nekadašnje visoko zamaklo je daleko za horizont, donedavno nisko ustoličilo se kao visoko, a niže od najnižeg što smo mogli da zamislimo – postalo je mera svih stvari i zajednički standard. 

Složena i dalekometna pesnička svest poput Šarlove pribeležila je dakako sve narečene promene. I reagovala onako kako jedino može. Njegova zbirka o prošlim vremenima dolazi iz Pesnikove sadašnjice, a iz naše sutrašnjice – on uglavnom ne obitava u istom vremenu u kojem smo mi. I njegova pisma iz budućnosti reći će nam mnogo toga o nama, kakvi jesmo a mislimo da nismo i kakvi nismo a hoćemo da budemo. Pritom, s razvijenim pesničkim uvidima, razvija se i opasnost da se od te jasnoće pogleda u dobrovoljni udes celog jednog naroda oslepi za sve drugo. I postoji mogućnost da onaj koji sve prozire, počne sve i da prezire. Goran Labudović Šarlo divno uspeva da odoli porobljavanju samog sebe tom jasnoćom. Od sveznadarstva i konačnih dijagnoza i rešenja spasava ga – a šta će drugo do – ljubav, zrela i iskustvena, ali jednako životna i vibrantna, bilo kao reminiscencija, bilo nagoveštaj, čas kao rastajanje i udaljavanje, čas približavanje i viđenje predstojećeg, uvek s dovoljno soka, humora i trepeta, makar se to javljao čovek koji je već mnogo šta pregrmeo i shvatio. Ima u ovoj knjizi karakteristične starobeogradske boemske romantike koja iskupljuje Pesnika i štiti ga od rđavih ishoda prejasnog registrovanja sudbinskih nacionalnih ritmova koji nam se stalno ponavljaju. Tempi passati – sama stožerna pesma istoimene zbirke dolazi posle davnog Trifunovićevog Tempo secondo – knjiga je nadoveznica na iskustva pevanja Pesnikovih prethodnika i preteča koje on imenuje u posvetama ili citatima uoči ciklusa, s jednakim bremenom britke pameti i tačnog proračuna šta nam se kao ljudima desilo, ali i sa odgovarajućom snagom lirske lepote, mekote i nežnosti u odgovor, koje nas ipak mogu spasti. „Eto je, hita glupost preko polja”, antologijski aforizam u pesmi s jedne strane, ali i „Skadarska ulica ide prema tebi”, adekvatno pamtljiv, prelep stih s druge, oba ova divergentna kretanja neumitno određuju naša prošla vremena, kao i ona što će doći – iz kojih nam se Pesnik javlja svojim versom.

Putujući tako, za Zagreb i natrag, uz ove nezaboravne pesme, nisam mogao a da ne uočim kako je upravo taj voz, sa mnom u njemu, i pre no što su Tempi passati stigli na moju adresu, već bio maleni deo nepregledne panorame unutar knjige koju sam držao u rukama.