Пређи на главни садржај

Sve što slutnja šapne: Nemanja Nešić i Dobriša Cesarić

Croatia Records, 2017

Iznimno retko, u našoj muzičkoj i književnoj kulturi, dogodi se da se srećnom rukom iz kakve više sfere združe jedan pesnički klasik i jedan kantautor koji za tu priliku sklanja u stranu svoj lirski rukopis, jedan književni genij i jedan dostojni muzički baštinik, združeni u nesvakidašnjem jedinstvu u kojem mlađi biva instrument za nadahnuće starijeg, ali biva i onaj koji tom nadahnuću daje novu formu i personalizovani muzički izraz. Desilo se tako svojevremeno s poezijom Duška Trifunovića i artikulacijom Branka Pražića koji je godinama i putovao i konačio s pesnikom. Desilo se sada i s lirikom Dobriše Cesarića i njenim muzičkim interpretatorom Nemanjom Nešićem. S tim što je ovaj kreativni sastanak, makar se pesnik i muzičar nikada nisu fizički sreli, jer jedan se nakon blizu namirenih osam decenija odjavljivao iz života kada je drugi bio tek četvoroletni dečak, organski još bliži, prožetiji podudarnostima i kompatibilnostima između dvojice umetnika iz različitih stoleća i epoha.
Nemanja Nešić, dosledno poklonjen šansoni, stvaralačka ličnost kakva je danas u našim krajevima retka i dragocena baš koliko je dragocena i retka saradnja poput njegove s Cesarićem, nije samo s hrvatskim pesnikom uspostavio ovakvu vezu – u mladalačkim godinama snažan kontakt osetio je s poezijom Crnjanskog. Primereno buri mladosti iz koje je jedan pisao stihove a drugi ih gotovo stoleće kasnije posvajao i pružao im muzički život, Nešić je kao dvadesetogodišnjak prvi put prepoznao sebe u jednom velikom pesniku. Drugi put je to uradio u svojim četrdesetim i prirodno, u ličnoj životnoj zrelosti – povezao se s pesnikom sasvim drugačijeg, tišeg i nežnijeg temperamenta.

Sve što slutnja šapne – izbor je iz Nešićevog muzičkog čitanja Cesarićevih stihova. On ih je kao kompozitor obukao znatno više nego što ih ima na albumu, toliko mu je Cesarićeva lirska supstanca postala nasušna i bliska. Suvišno je reći, Cesarićev i Nešićev susret jeste sastanak dveju srodnih duša i format koji je Nešić odabrao za Cesarićeve verse divno korespondira s prirodom njegove poezije. Promišljeno svedeni a vrlo sugestivni aranžmani koje je potpisao Nemanjin brat i muzički partner na sceni Svetozar, gudački i klavirski nanosi u češće nokturalnim i ređe vedrim raspoloženjima, a ponajpre elegantna Nešićeva interpretacija koja neskriveno mnogo duguje Arsenu Dediću, izuzetno su muzičko okrilje za Cesarićevu poetiku večitog naslućivanja, nijanse, jesenje melanholije i mekote, a nadasve lepote i ljubavi kojom se pesnik i razboljeva i leči. Nemanja se za sve pesnikove valere javlja kao vrhunski rezonator – on nepogrešivo oseća kada treba tek da šapne stih, kada da ga dramski naglasi, a kada da zapeva punoćom svog toplog i suverenog glasa. Cesarićeva urbana estetika, okrenuta gradu i predgrađu podjednako, posvećena čovekovom svakodnevlju, ali u jednom drugom, boljem i poštenijem vremenu, takođe se spontano uvezala s Nešićevim ličnim motivskim i tematskim krugovima. Jer prepoznatljiva slika Dobriše Cesarića iz programske knjižice ovog izdanja, kao estete koji uporno traga za ljepotom života, za gradovima, za uzajamno dobrim ljudskim odnosima, duhovnošću, ali i socijalnom bijedom koja ga je očito duboko rastuživala – nije drugo do opis samog Nemanje Nešića za one koji ga dobro znaju. Kada se tome doda i zajednička crta večite slutnje sudbinske ljubavi koja bi se mogla desiti a ipak se na kraju ne zgodi, koja je uvek bojila Nešićeve autorske pesme, biva jasno da je mlađi umetnik starijem pružio prostor za bogatu refleksiju i potpuno nov život njegovog već odavno akademski kanonizovanog pesništva. Nešić je u Cesariću pronašao starog prijatelja, vodilju, uzdanicu i utehu u njegovim ličnim nemirima i neskladima. Odluka hrvatskog nacionalnog izdavača da Nešićev rad prepozna i ovaj album objavi, govori da je i Cesarić, makar već četiri decenije bio, Krležinim rečima, sa one strane ljudskih obmana, baš u Nešiću pronašao ljudsku i umetničku vrednost kakvu je ovaj pesnik stalnog nagoveštaja, suptilni službenik svetlosti i lepote, uvek zavređivao.

Sve što slutnja šapne jeste album Nešićevog života. Pažljivo i posvećeno slušanje ovih pesama reći će – ne samo njegovog.

Miloš Zubac

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…