Sve što slutnja šapne: Nemanja Nešić i Dobriša Cesarić

Croatia Records, 2017

Iznimno retko, u našoj muzičkoj i književnoj kulturi, dogodi se da se srećnom rukom iz kakve više sfere združe jedan pesnički klasik i jedan kantautor koji za tu priliku sklanja u stranu svoj lirski rukopis, jedan književni genij i jedan dostojni muzički baštinik, združeni u nesvakidašnjem jedinstvu u kojem mlađi biva instrument za nadahnuće starijeg, ali biva i onaj koji tom nadahnuću daje novu formu i personalizovani muzički izraz. Desilo se tako svojevremeno s poezijom Duška Trifunovića i artikulacijom Branka Pražića koji je godinama i putovao i konačio s pesnikom. Desilo se sada i s lirikom Dobriše Cesarića i njenim muzičkim interpretatorom Nemanjom Nešićem. S tim što je ovaj kreativni sastanak, makar se pesnik i muzičar nikada nisu fizički sreli, jer jedan se nakon blizu namirenih osam decenija odjavljivao iz života kada je drugi bio tek četvoroletni dečak, organski još bliži, prožetiji podudarnostima i kompatibilnostima između dvojice umetnika iz različitih stoleća i epoha.

Nemanja Nešić, dosledno poklonjen šansoni, stvaralačka ličnost kakva je danas u našim krajevima retka i dragocena baš koliko je dragocena i retka saradnja poput njegove s Cesarićem, nije samo s hrvatskim pesnikom uspostavio ovakvu vezu – u mladalačkim godinama snažan kontakt osetio je s poezijom Crnjanskog. Primereno buri mladosti iz koje je jedan pisao stihove a drugi ih gotovo stoleće kasnije posvajao i pružao im muzički život, Nešić je kao dvadesetogodišnjak prvi put prepoznao sebe u jednom velikom pesniku. Drugi put je to uradio u svojim četrdesetim i prirodno, u ličnoj životnoj zrelosti – povezao se s pesnikom sasvim drugačijeg, tišeg i nežnijeg temperamenta.

Sve što slutnja šapne – izbor je iz Nešićevog muzičkog čitanja Cesarićevih stihova. On ih je kao kompozitor obukao znatno više nego što ih ima na albumu, toliko mu je Cesarićeva lirska supstanca postala nasušna i bliska. Suvišno je reći, Cesarićev i Nešićev susret jeste sastanak dveju srodnih duša i format koji je Nešić odabrao za Cesarićeve verse divno korespondira s prirodom njegove poezije. Promišljeno svedeni a vrlo sugestivni aranžmani koje je potpisao Nemanjin brat i muzički partner na sceni Svetozar, gudački i klavirski nanosi u češće nokturalnim i ređe vedrim raspoloženjima, a ponajpre elegantna Nešićeva interpretacija koja neskriveno mnogo duguje Arsenu Dediću, izuzetno su muzičko okrilje za Cesarićevu poetiku večitog naslućivanja, nijanse, jesenje melanholije i mekote, a nadasve lepote i ljubavi kojom se pesnik i razboljeva i leči. Nemanja se za sve pesnikove valere javlja kao vrhunski rezonator – on nepogrešivo oseća kada treba tek da šapne stih, kada da ga dramski naglasi, a kada da zapeva punoćom svog toplog i suverenog glasa. Cesarićeva urbana estetika, okrenuta gradu i predgrađu podjednako, posvećena čovekovom svakodnevlju, ali u jednom drugom, boljem i poštenijem vremenu, takođe se spontano uvezala s Nešićevim ličnim motivskim i tematskim krugovima. Jer prepoznatljiva slika Dobriše Cesarića iz programske knjižice ovog izdanja, kao estete koji „uporno traga za ljepotom života, za gradovima, za uzajamno dobrim ljudskim odnosima, duhovnošću, ali i socijalnom bijedom koja ga je očito duboko rastuživala” – nije drugo do opis samog Nemanje Nešića za one koji ga dobro znaju. Kada se tome doda i zajednička crta večite slutnje sudbinske ljubavi koja bi se mogla desiti a ipak se na kraju ne zgodi, koja je uvek bojila Nešićeve autorske pesme, biva jasno da je mlađi umetnik starijem pružio prostor za bogatu refleksiju i potpuno nov život njegovog već odavno akademski kanonizovanog pesništva. Nešić je u Cesariću pronašao starog prijatelja, vodilju, uzdanicu i utehu u njegovim ličnim nemirima i neskladima. Odluka hrvatskog nacionalnog izdavača da Nešićev rad prepozna i ovaj album objavi, govori da je i Cesarić, makar već četiri decenije bio, Krležinim rečima, „sa one strane ljudskih obmana”, baš u Nešiću pronašao ljudsku i umetničku vrednost kakvu je ovaj pesnik stalnog nagoveštaja, suptilni službenik svetlosti i lepote, uvek zavređivao.

Sve što slutnja šapne jeste album Nešićevog života. Pažljivo i posvećeno slušanje ovih pesama reći će – ne samo njegovog.

Miloš Zubac