SADA SI SPREMAN

- Hajde da se upustimo u nešto što nikada ranije nismo radili – album angažovanih stihova - govorim Milanu, bez najave, dok neobavezno stojimo u Puškinovoj ulici, sabirajući se u dogledu albuma čije smo snimanje upravo završili. Onog koji će odvažno poneti ime Spektakl.

- Politika? Zanimljivo…hoću. Kako to misliš da izvedemo? Naše pesme? - pruža mi se pitanje u odgovor.

- Manjim delom. Nešto će biti naše, a više ćemo probrati iz srpske pesničke baštine. Znam gde treba da tražim, ima pesama koje su poodavno pronašle mene.

- Raspoložen sam, naravno. Jedino ne znam kada ćemo moći da se posvetimo snimanju…treba dogodine sa Šinobusima da uđem u studio, pripremamo polako album. Potrajaće to…

- Koliko god treba, Mićko. Pesme koje ćemo zabeležiti važile bi jednako i pre sto godina. Biće savremene i za tri i za trideset tri godine. Album ćemo nazvati onako kako niko ne bi…Serbia.

- Serbia? Odlično - Milan ne okleva ovde nimalo.

- Ne može svako stati iza takvog naslova. Ti i ja to možemo.

Tri žetve kasnije, Milan i ja počinjemo snimanje deset izabranih pesama. Prvi nanos jesu moje ritam gitare. Koristimo jedan mikrofon, primerak iz šezdesetih godina prošlog stoleća. Divno beleži zvuk drveta i novih žica. Inicijalna pesma koju snimam jesu Deca zemlje. Dolazi iz moje zbirke Flor Y Canto i sasvim meko i nežno evocira jedan tvrd i grub kolektivni obrazac koji je Dučić imenovao tendencijom Srba da sve svoje velikane poubijaju ili unize, potom opevaju u desetercu kao heroje i najzad – da ih proglase svetiteljima svoje crkve. Izvan nacionalnog šablona, ta je pojava pripadala arhajskim vremenima, s najviđenijom i najvrednijom dušom u plemenu, upravo proročkih i isceliteljskih osobina, koja biva žrtvovana i naknadno totemizovana. Najupečatljivije se ovaj model istorijski zaprimio na Hristovom iskustvu. Uhvatio sam pesmu kao prepis tog zakona. Kada sam je beležio, pamtim, imao sam u svesti i sudbinu srpskog premijera Zorana Đinđića, bez namere da hristijanizujem smrt jednog operativnog političkog veštaka s vizijom. Onoga koga je moja mudrooka Sandra nedavno, preko lekture koju je radila, neobavezno imenovala „Milanom Mladenovićem srpske politike”. Zainteresovano sam podigao obrvu na njenu paralelu.

- Svaki je imao svoju tamu s kojom je radio, jedan kriminalce, a drugi narkotike, ali bili su najbolji ‒ nadovezala se, sada s puno ljubavi u glasu.

Potrebno je vreme da mi se opusti ruka. Početak snimanja uvek je zahtevan. Valja podesiti opremu. I naizust znati aranžman, kada koji deo dolazi u pesmi. Prilagoditi se zvuku metronoma koji su stariji muzičari i producenti s razlogom zvali „idiotom”. Milan mi govori da još nisam spreman, da za promenu rasterećeno sviram dok se ne naviknem i dok on usput ne podesi jačinu signala.

Osećam trenje, nisam još u željenom vrtlogu. Mislim na voljenu ženu. Integrišem oštri zvuk metronoma u svoje telo, pripitomljujem ga i u sebi umekšavam. Levica kojom držim trzalicu postaje laka. Nestajem i zaboravljam da sam u Milanovom vagonu, da treba da snimim gitaru za prvu pesmu. Postajem muzika koju sviram – topla škotska tema naučena od srednjovekovlja, pridružena mojim stihovima, koju je, među ostalima, koristio onaj koji je nadrastao cele epohe, Pit Siger.

- Miloše - čujem daleko u prostoru izvan mog unutrašnjeg razlivanja.

- Miloše - glas mi je znatno bliži.

Otvorim oči i još na potezu između svetova sretnem Milanov karakterističan razdragan osmeh i pogled pun iskonske dobrote i radosti.

- Sada si spreman.

I namah shvatim da će se moj bezvremeni unutrašnji vodič, možda baš u ovom liku, s takvom blagovesti, ukazati kada se budem odjavljivao iz ovog života.