Пређи на главни садржај

SADA SI SPREMAN

- Hajde da se upustimo u nešto što nikada ranije nismo radili – album angažovanih stihova - govorim Milanu, bez najave, dok neobavezno stojimo u Puškinovoj ulici, sabirajući se u dogledu albuma čije smo snimanje upravo završili. Onog koji će odvažno poneti ime Spektakl.
- Politika? Zanimljivo…hoću. Kako to misliš da izvedemo? Naše pesme? - pruža mi se pitanje u odgovor.
- Manjim delom. Nešto će biti naše, a više ćemo probrati iz srpske pesničke baštine. Znam gde treba da tražim, ima pesama koje su poodavno pronašle mene.
- Raspoložen sam, naravno. Jedino ne znam kada ćemo moći da se posvetimo snimanju…treba dogodine sa Šinobusima da uđem u studio, pripremamo polako album. Potrajaće to…
- Koliko god treba, Mićko. Pesme koje ćemo zabeležiti važile bi jednako i pre sto godina. Biće savremene i za tri i za trideset tri godine. Album ćemo nazvati onako kako niko ne bi…Serbia.
- Serbia? Odlično - Milan ne okleva ovde nimalo.
- Ne može svako stati iza takvog naslova. Ti i ja to možemo.

Tri žetve kasnije, Milan i ja počinjemo snimanje deset izabranih pesama. Prvi nanos jesu moje ritam gitare. Koristimo jedan mikrofon, primerak iz šezdesetih godina prošlog stoleća. Divno beleži zvuk drveta i novih žica. Inicijalna pesma koju snimam jesu Deca zemlje. Dolazi iz moje zbirke Flor Y Canto i sasvim meko i nežno evocira jedan tvrd i grub kolektivni obrazac koji je Dučić imenovao tendencijom Srba da sve svoje velikane poubijaju ili unize, potom opevaju u desetercu kao heroje i najzad – da ih proglase svetiteljima svoje crkve. Izvan nacionalnog šablona, ta je pojava pripadala arhajskim vremenima, s najviđenijom i najvrednijom dušom u plemenu, upravo proročkih i isceliteljskih osobina, koja biva žrtvovana i naknadno totemizovana. Najupečatljivije se ovaj model istorijski zaprimio na Hristovom iskustvu. Uhvatio sam pesmu kao prepis tog zakona. Kada sam je beležio, pamtim, imao sam u svesti i sudbinu srpskog premijera Zorana Đinđića, bez namere da hristijanizujem smrt jednog operativnog političkog veštaka s vizijom. Onoga koga je moja mudrooka Sandra nedavno, preko lekture koju je radila, neobavezno imenovala Milanom Mladenovićem srpske politike. Zainteresovano sam podigao obrvu na njenu paralelu.
- Svaki je imao svoju tamu s kojom je radio, jedan kriminalce, a drugi narkotike, ali bili su najbolji nadovezala se, sada s puno ljubavi u glasu.



Potrebno je vreme da mi se opusti ruka. Početak snimanja uvek je zahtevan. Valja podesiti opremu. I naizust znati aranžman, kada koji deo dolazi u pesmi. Prilagoditi se zvuku metronoma koji su stariji muzičari i producenti s razlogom zvali idiotom. Milan mi govori da još nisam spreman, da za promenu rasterećeno sviram dok se ne naviknem i dok on usput ne podesi jačinu signala.
Osećam trenje, nisam još u željenom vrtlogu. Mislim na voljenu ženu. Integrišem oštri zvuk metronoma u svoje telo, pripitomljujem ga i u sebi umekšavam. Levica kojom držim trzalicu postaje laka. Nestajem i zaboravljam da sam u Milanovom vagonu, da treba da snimim gitaru za prvu pesmu. Postajem muzika koju sviram – topla škotska tema naučena od srednjovekovlja, pridružena mojim stihovima, koju je, među ostalima, koristio onaj koji je nadrastao cele epohe, Pit Siger.

- Miloše - čujem daleko u prostoru izvan mog unutrašnjeg razlivanja.
- Miloše - glas mi je znatno bliži.
Otvorim oči i još na potezu između svetova sretnem Milanov karakterističan razdragan osmeh i pogled pun iskonske dobrote i radosti.
- Sada si spreman.

I namah shvatim da će se moj bezvremeni unutrašnji vodič, možda baš u ovom liku, s takvom blagovesti, ukazati kada se budem odjavljivao iz ovog života.







Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…