понедељак, 03. април 2017.

Šinobusi: Ljubav i dalje diše

Album Nebo od skaja novosadskih Šinobusa bio je najbolji i najzreliji njihov album. Bio je to i ostao. Potom su snimili album zavetnog imena koji je isto to – postao. Sve što ovi daroviti ljudi urade u dogledu zajedničkih stvaralačkih poteza, najbolje je od njih. Svaki put rašire muzičke horizonte i pomere prostore koje su na pređašnjem izdanju posvojili, svaki put upotrebe novu perspektivu, novopronađenu igrivost, svaki put poslažu prepoznatljive sastojke nešto drugačije, a jedan od članova sastava autorski i interpretativno iznenadi i zasvetli. Šinobusi su bend s postojanom međuljudskom alhemijom, verno bratstvo uvezano ljubavlju prema muzici i kreaciji, grupa prijatelja u kojoj je svaki član zaseban i jednako vredan element jedinstvene muzičke formule po kojoj se razlikuju od drugih bendova u Srbiji. Deo njihove privlačnosti jeste u tome što se u muzici oseća ljudskost u svakom odsviranom i otpevanom tonu. Oseća se taj neugasivi naslov novog albuma kao magična vatra koja ih spaja i neprestano nadahnjuje na nove iskorake u nepoznato – ma kako oni bili usamljeni u tom istraživanju kada se uračunaju duh vremena, pravci medijske pažnje, ne samo sadašnji vrednosni parametri srpske kulture, nego i važeći estetski, etički, moralni normativi našeg društva uopšte. Baviti se u nas rokenrolom kako to Šinobusi biraju da čine, jeste arhetipski junački poduhvat i svaki njihov album u protekloj deceniji bio je malo ili nemalo kulturno herojstvo. Svaki je zahtevao kičmu, identitet, karakter, tražio duhovnu vertikalu i mnogo vere u opravdanost odabranog puta i izbore koje na tom putu valja činiti.

„Ljudi u trci za novcem promeniše oblik kostiju” – peva Milan Korać u Pauku tišine, njegovoj tour de force pesmi u katalogu Šinobusa, jednoj s gotovo netipičnom uraganskom snagom i unutrašnjom dramatikom. Briljantan stih kao dijagnoza vremena i zastrašujuć refleks davne Šobićeve opaske o tome kako svako pita „đe je lova”, ali i kao svesna angažovanost benda koji danas prosto mora da pruži odgovarajući društveni komentar ma kako mu to do ovog izdanja bilo daleko i strano. Dabome, ne bi se Šinobusi nikada upustili u dnevnopolitički diskurs, niti bi Milan Korać uradio nešto što bi bilo neprilično njegovom suptilnom pesničkom i ljudskom biću. Ali jesu našli valjan način da ukažu na boljke našeg kolektivnog duha a da ne iznevere svoju prirodu. U tom kontekstu, jedna od Milanovih starih, opsesivnih tema, zasejanih u njegovoj zbirci pesama Do modrih dubina – briga zbog izražene civilizacijske ekološke neodgovornosti – sada je dobila pune plodove i na albumu Šinobusa. Međutim, ono najlepše u ovoj strogo uslovno novoj dimenziji novosadskog sastava jeste to što će oni dati nimalo svetao opis našeg doba, ali će istovremeno pružiti slušaocu čvrstu, pouzdanu ruku i obodriti ga da istraje zajedno s njima. Uvodna pesma na albumu U nevreme bezmalo je programski poziv svakome ko pokušava da opstane i ostane autentično svoj, da ne klone, u glib da ne utone, da ne zaboravi da se i kroz bespuće može zajedno i da treba zajedno. Velika snaga Šinobusa jeste taj dubokoljudski,  prijateljski, saveznički odnos prema slušaocu koji već od prvih stihova na albumu čuje da nikako i nikada nije sam.



Stilski, sastav koji je u svojim apatinsko-novosadskim počecima imao reč „bluz” u nazivu benda, i koji bi se na svakom prethodnom izdanju vešto ogledao u nekom od probranih bluz formata, prvi put ovde nije zabeležio nijedan standardan pevani bluz obrazac. Njihov peti studijski album vrhunski je rokenrol palimpsest s dubokim kantri, folk, džez i progresivnim nanosima, sa odmerenim posvetama američkoj i anglosaksonskoj muzici iz kasnih šezdesetih čiju baštinu ljube i posvećeno istražuju, ali i kasnijim jugoslovenskim majstorima pobrojanih žanrova. Ljubav i dalje diše nije formalno razuđen i raskošan kao Nebo od skaja, ali jeste izuzetno bogat i zvučno dinamičan i skladan, koliko zbog jasne svesti svih članova benda o tome kako to njihove pesme treba da zvuče, toliko i zbog sveprisustva producenta Darka Varge koji je dovoljno dugo sa Šinobusima i koji ih toliko dobro oseća da na nekoj novijoj slici s pet članova ovog benda dovoljno osetljivom oku neće promaći i njegova nevidljiva, šesta aura. A od pet članova – prvi put na jednom albumu Šinobusa svaki daje samostalni autorski doprinos. Prvi put može se čuti retro-šarmerski glas Đorđa Bubnjevića u njegovoj relaksiranoj Crnoj dirci. Predrag Dmitrović potpisuje dve pesme – izvrsne Dečake kao hodajuću džeziranu posvetu Limanu i Grbavici, urbanim krajevima Novog Sada, i vodviljsko-progresivna Genetski modifikovana osećanja u kojima iznova artikuliše besmrtni mit o đavolu i njegovoj ulozi u našim svakodnevnim životima. Zarad dobre mere, Stefan Gile Stefanović daje razigrani instrumental HOP, a Nenad Patković zatvara album Vučedolskom, nežnom reminiscencijom na Vukovar u kojem je proveo godine detinjstva. Milan Korać, između ostalih pesama, u kokreaciji s Nenadom Patkovićem donosi Preko polja, pa u brda, evokativnu drumsku slikovnicu, napisanu u dahu, na jednom od putovanja između Srbije i Slovenije u kojoj su Šinobusi stekli ljubitelje za ceo život.
Na koncu, uza sve nezaboravne trenutke na prethodnim izdanjima, prvi je put da su Šinobusi snimili takvu pesmu, naslovnu, kakva se može svrstati među same vrhove celokupnog južnoslovenskog rokenrola, s rakursom od pola stoleća u retrovizoru, sa životnom interpretacijom Milana Koraća čiji glas ovde prosto porobljava dobrotom, poverenjem koje odaje, suverenošću, a nadasve ljubavlju koja je porodila – pesmu o ljubavi. Biće da se u tom jednom komadu konačno steklo sve – petostruki talenat, decenijski rad, stečeno iskustvo, međuljudska magija, zavet i poruka za sva vremena.


Mnogo je toga novog na novom albumu Šinobusa. Stara je samo njihova ljubav koja i dalje diše. I staro je pitanje kuda i kako dalje. Kada se na ovaj način osvoji jedan stvaralački, životni i profesionalni vrh, a peti album Šinobusa jeste najviša tačka koju su superiorno domašili nakon petnaest godina prašenja i prašinarenja, na tom vrhu može se privremeno ostati a onda se po nepromenljivom zakonu promene – valja kretati ka nekom drugom vrhu. To podrazumeva silazak s prethodno osvojene tačke, to traži volje da se nanovo uspinje ka novom cilju. Šta god da Šinobusi odluče, trebaće im vremena i odmora. Ljubav i dalje diše presudni je trenutak u životu jednog od najvrednijih, najboljih, dirljivo postojanih, odvažnih i poštenih srpskih sastava. Rečima Milana Koraća, solarnog centra Šinobusa oko kojeg se skupiše četiri divne ljudske planete, nadalje „nek bude šta bude”. Sa svojih pet albuma i s više od pet stotina koncerata zadužili su srpsku muziku s početka dvadeset prvog veka. Sada je vreme da se okrenu onome što su u međuvremenu sami sebi ostali dužni.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.