Пређи на главни садржај

Šinobusi: Ljubav i dalje diše

Album Nebo od skaja novosadskih Šinobusa bio je najbolji i najzreliji njihov album. Bio je to i ostao. Potom su snimili album zavetnog imena koji je isto to – postao. Sve što ovi daroviti ljudi urade u dogledu zajedničkih stvaralačkih poteza, najbolje je od njih. Svaki put rašire muzičke horizonte i pomere prostore koje su na pređašnjem izdanju posvojili, svaki put upotrebe novu perspektivu, novopronađenu igrivost, svaki put poslažu prepoznatljive sastojke nešto drugačije, a jedan od članova sastava autorski i interpretativno iznenadi i zasvetli. Šinobusi su bend s postojanom međuljudskom alhemijom, verno bratstvo uvezano ljubavlju prema muzici i kreaciji, grupa prijatelja u kojoj je svaki član zaseban i jednako vredan element jedinstvene muzičke formule po kojoj se razlikuju od drugih bendova u Srbiji. Deo njihove privlačnosti jeste u tome što se u muzici oseća ljudskost u svakom odsviranom i otpevanom tonu. Oseća se taj neugasivi naslov novog albuma kao magična vatra koja ih spaja i neprestano nadahnjuje na nove iskorake u nepoznato – ma kako oni bili usamljeni u tom istraživanju kada se uračunaju duh vremena, pravci medijske pažnje, ne samo sadašnji vrednosni parametri srpske kulture, nego i važeći estetski, etički, moralni normativi našeg društva uopšte. Baviti se u nas rokenrolom kako to Šinobusi biraju da čine, jeste arhetipski junački poduhvat i svaki njihov album u protekloj deceniji bio je malo ili nemalo kulturno herojstvo. Svaki je zahtevao kičmu, identitet, karakter, tražio duhovnu vertikalu i mnogo vere u opravdanost odabranog puta i izbore koje na tom putu valja činiti.

„Ljudi u trci za novcem promeniše oblik kostiju” – peva Milan Korać u Pauku tišine, njegovoj tour de force pesmi u katalogu Šinobusa, jednoj s gotovo netipičnom uraganskom snagom i unutrašnjom dramatikom. Briljantan stih kao dijagnoza vremena i zastrašujuć refleks davne Šobićeve opaske o tome kako svako pita „đe je lova”, ali i kao svesna angažovanost benda koji danas prosto mora da pruži odgovarajući društveni komentar ma kako mu to do ovog izdanja bilo daleko i strano. Dabome, ne bi se Šinobusi nikada upustili u dnevnopolitički diskurs, niti bi Milan Korać uradio nešto što bi bilo neprilično njegovom suptilnom pesničkom i ljudskom biću. Ali jesu našli valjan način da ukažu na boljke našeg kolektivnog duha a da ne iznevere svoju prirodu. U tom kontekstu, jedna od Milanovih starih, opsesivnih tema, zasejanih u njegovoj zbirci pesama Do modrih dubina – briga zbog izražene civilizacijske ekološke neodgovornosti – sada je dobila pune plodove i na albumu Šinobusa. Međutim, ono najlepše u ovoj strogo uslovno novoj dimenziji novosadskog sastava jeste to što će oni dati nimalo svetao opis našeg doba, ali će istovremeno pružiti slušaocu čvrstu, pouzdanu ruku i obodriti ga da istraje zajedno s njima. Uvodna pesma na albumu U nevreme bezmalo je programski poziv svakome ko pokušava da opstane i ostane autentično svoj, da ne klone, u glib da ne utone, da ne zaboravi da se i kroz bespuće može zajedno i da treba zajedno. Velika snaga Šinobusa jeste taj dubokoljudski,  prijateljski, saveznički odnos prema slušaocu koji već od prvih stihova na albumu čuje da nikako i nikada nije sam.



Stilski, sastav koji je u svojim apatinsko-novosadskim počecima imao reč „bluz” u nazivu benda, i koji bi se na svakom prethodnom izdanju vešto ogledao u nekom od probranih bluz formata, prvi put ovde nije zabeležio nijedan standardan pevani bluz obrazac. Njihov peti studijski album vrhunski je rokenrol palimpsest s dubokim kantri, folk, džez i progresivnim nanosima, sa odmerenim posvetama američkoj i anglosaksonskoj muzici iz kasnih šezdesetih čiju baštinu ljube i posvećeno istražuju, ali i kasnijim jugoslovenskim majstorima pobrojanih žanrova. Ljubav i dalje diše nije formalno razuđen i raskošan kao Nebo od skaja, ali jeste izuzetno bogat i zvučno dinamičan i skladan, koliko zbog jasne svesti svih članova benda o tome kako to njihove pesme treba da zvuče, toliko i zbog sveprisustva producenta Darka Varge koji je dovoljno dugo sa Šinobusima i koji ih toliko dobro oseća da na nekoj novijoj slici s pet članova ovog benda dovoljno osetljivom oku neće promaći i njegova nevidljiva, šesta aura. A od pet članova – prvi put na jednom albumu Šinobusa svaki daje samostalni autorski doprinos. Prvi put može se čuti retro-šarmerski glas Đorđa Bubnjevića u njegovoj relaksiranoj Crnoj dirci. Predrag Dmitrović potpisuje dve pesme – izvrsne Dečake kao hodajuću džeziranu posvetu Limanu i Grbavici, urbanim krajevima Novog Sada, i vodviljsko-progresivna Genetski modifikovana osećanja u kojima iznova artikuliše besmrtni mit o đavolu i njegovoj ulozi u našim svakodnevnim životima. Zarad dobre mere, Stefan Gile Stefanović daje razigrani instrumental HOP, a Nenad Patković zatvara album Vučedolskom, nežnom reminiscencijom na Vukovar u kojem je proveo godine detinjstva. Milan Korać, između ostalih pesama, u kokreaciji s Nenadom Patkovićem donosi Preko polja, pa u brda, evokativnu drumsku slikovnicu, napisanu u dahu, na jednom od putovanja između Srbije i Slovenije u kojoj su Šinobusi stekli ljubitelje za ceo život.
Na koncu, uza sve nezaboravne trenutke na prethodnim izdanjima, prvi je put da su Šinobusi snimili takvu pesmu, naslovnu, kakva se može svrstati među same vrhove celokupnog južnoslovenskog rokenrola, s rakursom od pola stoleća u retrovizoru, sa životnom interpretacijom Milana Koraća čiji glas ovde prosto porobljava dobrotom, poverenjem koje odaje, suverenošću, a nadasve ljubavlju koja je porodila – pesmu o ljubavi. Biće da se u tom jednom komadu konačno steklo sve – petostruki talenat, decenijski rad, stečeno iskustvo, međuljudska magija, zavet i poruka za sva vremena.


Mnogo je toga novog na novom albumu Šinobusa. Stara je samo njihova ljubav koja i dalje diše. I staro je pitanje kuda i kako dalje. Kada se na ovaj način osvoji jedan stvaralački, životni i profesionalni vrh, a peti album Šinobusa jeste najviša tačka koju su superiorno domašili nakon petnaest godina prašenja i prašinarenja, na tom vrhu može se privremeno ostati a onda se po nepromenljivom zakonu promene – valja kretati ka nekom drugom vrhu. To podrazumeva silazak s prethodno osvojene tačke, to traži volje da se nanovo uspinje ka novom cilju. Šta god da Šinobusi odluče, trebaće im vremena i odmora. Ljubav i dalje diše presudni je trenutak u životu jednog od najvrednijih, najboljih, dirljivo postojanih, odvažnih i poštenih srpskih sastava. Rečima Milana Koraća, solarnog centra Šinobusa oko kojeg se skupiše četiri divne ljudske planete, nadalje „nek bude šta bude”. Sa svojih pet albuma i s više od pet stotina koncerata zadužili su srpsku muziku s početka dvadeset prvog veka. Sada je vreme da se okrenu onome što su u međuvremenu sami sebi ostali dužni.

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…