Luna: Na mitskom izvoru budućeg predanja

Firchie Think Tank Studio, 1. april, 2017, Novi Sad

Onaj koji je prisustvovao koncertima Lune u Beogradu i Novom Sadu i poželeo da dostojno otisne utisak o tim događajima, izvesno se na koncu opredelio da dobrovoljno položi nejaku leksičku opremu i posve razumljivu nameru beleženja ličnih doživljaja pred vrednošću, intenzitetom i punoćom iskustva koje mu je tamo bilo dato. Zapisao je možda uvek dobrodošlu devizu kako ne postoje reči koje bi opisale ono što oseća ili je pružio komprimovan, gotovo stidljiv ali nadahnut osvrt na koncert, u znak nemerljive zahvalnosti koja bi se ipak nemuštim jezikom adekvatnije mogla iskazati. Ako se odvažio rečima da oiviči svoje impresije, zacelo je negde udenuo ove dve – magija i čudo.

Pisati o Luni nije lako. Delom zato što Lunino ozračje trideset godina unazad dohvata i magnetski privlači ljude strogo profilisanih estetskih i poetskih očekivanja, koji radije dele ovo zajedničko posvećenje i ljubav prema istom bendu u tišini i zavereničkom razumevanju, nego u javnoj eksploataciji blagovesti o čudu u koje su jednom bili inicirani i zauvek mu ostali privrženi. Ljudi su to kojima je teško nešto novo otkriti i koji ne vole pokušaje objašnjavanja njihovog privatnog čuda, kao što vernici ma koje crkve ne ljube ako im se u neprikosnovenost čuda dira. A čudo jeste suveren upliv zakona višeg sveta u zakone nižeg, povinovanje jednog sveta drugom, njihova subordinacija bez najave i objašnjenja, koja nas uči da drugačijih svetova i te kako ima i nad nama i pod nama. Zato je priličan izazov ma šta uvidno napisati o novosadskom sastavu – ljubitelji Lune jesu svojevrsni vernici, ali nisu nišči duhom, niti su prostodušni baštinici kakvog višemilenijumskog učenja o spasenju. To su zahtevni, dalekomisleći i dubokoosetljivi ljudi s visokim kulturnim kriterijumima, koji su svesni privilegije da ovom čudu mogu da prisustvuju na samom izvoru, koji jasno razabiru da tu ni obećanja boljeg sveta, a ni spasenja od ovog sveta nema, ali ima iste one supstance koja čini sakralne a bogami i zemaljske svetove jedino mogućim – Ljubavi. Ogromne ljubavi između četiri različite a srodne duše koje čine Lunu i između te četvorokanalne zajedničke duše i svih drugih duša-kanala koji se njihovom muzikom napajaju.

Svi Lunini koncerti, a bilo ih je u tri decenije tek nešto više od broja pesama koje su stvorili i ostavili za sobom, jesu koncipirani kao liturgije, tačnije anti-liturgije, jer ne slavi se ovde hrišćanski apsolut, niti je Slobodan Tišma pesnik religijskog nadahnuća. Međutim, svaki ton, svaki stih, svaka fraza u svakoj pesmi – sve jeste deo kanona, pažljivo sračunatog obrasca koji treba u slušaocu da izazove osećanje onog prodora jednog sveta u drugi. Ili, ako ćemo da se na tren udaljimo od verskih simbola a približimo naučnim, koji Luni jednako pristaju, sve jeste vrhunska poetsko-muzička matematika u kojoj je Zoran Bulatović bio i ostao genije koncipiranih formula. Slobodan Tišma ovde je vrhovni žrec koji se ponekad detinje šarmantno ogluši o pravovernost i ozbiljnost kanona, pa hotimice promeni poneku reč u pesmi ili čak za jednu reč odabere ijekavicu umesto ekavice u najintimnijoj mogućoj Intimi. Ali neporeciv je utisak da čovek na njihov koncert dolazi kao da ulazi u hram, u kojem postoje jasno utvrđeni zakoni kada se i kako ritual obavlja, kada se govori a kada se tihuje i – čeka. Trenutak s novosadskog nastupa, kada usred Ogledala Lune neko iz publike pokušava mantrično da ponavlja refren u vreme kada se refren ima oćutati, kada sastav tek priprema i nagoveštava vatromet instrumentalnim krešendom, a ostatak publike u prvim redovima uvređeno ućutkava zanetog pojedinca, dirljiv je detalj koji govori o tome koliko ozbiljno, koliko predano ljudi doživljavaju njihove retke nastupe. Koliko svako odstupanje i narušavanje naučenog obrasca, svaku intervenciju sa strane, osećaju kao povredu lične svetinje.

Sreća je pritom što nijedan od četiri stožerna ljudska elementa u Luni nije smrtno ozbiljan. Oni dobro znaju šta su uložili u kreaciju i s kakvim namerama su stvarali zajednički univerzum i neće nijedno od njih poreći da jesu više-manje bili svesni koliko su u onih nekoliko godina iz osamdesetih radili sa silama nemerljivim i energijama kakve se ne koriste često u srpskoj muzici, da ploča Nestvarne stvari jesu i vrhunska pesničko-muzička alhemija i dobro odmerena ezoterija, da njihovo zajedničko delo ima za posvećenike vrednost relikvije. Ali uza sve poštovanje prema samom delu i njegovim ljubiteljima, prema vrednostima koje su sami tako visoko postavili, dodaće uživo pravu meru relaksiranosti, prostosrdačnosti, ljudskosti, topline i humora. Njihov koncert u Firchie Think Tank Studiju bio je pre i posle svega – svetkovina ljubavi i ljudskosti, a potom ona služba kakvu je publika jedino mogla da očekuje. Namirenje njihove gladi i žeđi za jednom drugom vrstom svesnosti i svetosti, koja se ipak u neposrednom dodiru, na koncertu voljenog sastava, najbolje može utažiti.

Osetljivo i posvećeno oko moglo je nekoliko inače neuhvatljivih trenutaka registrovati na takvom nastupu. Jer tada se magija događa in vivo i četiri ravnopravna elementa otkrivaju se jasno kao nikada pre. Luna je sastav koji ume da savije i preobrati vreme. Tišminih sedamdeset godina namah gube realnost i objektivitet, Jasmina Mitrušić odjednom postaje ona enigmatična devojka iz Firčijeve i Baletove školske klupe, a Zoran Bulatović razuzdani, energični, neprikosnoveni zvučni arhitekta, izvođač i dirigent koji na sceni svog unutrašnjeg demona pušta da radi ono što najbolje zna. S tim u vezi, Ivan Fece Firči karakteristično je nakrivio glavu slušajući uvod u Intimu, gledajući svog vremešnog prijatelja kako stoji pred mikrofonom i notnim stalkom, i u tom trenutku potpuno se likom preobrazio u onog davnog nesputanog mladića koji je imao snagu i strast divljačnog performera, a osetljivost na duhovnu lepotu i senzore za dobrotu, čoveka koji je iako po svom izboru vazda bio bazičan, zapravo uvek bio neobično suptilan čitač i tumač svojih saveznika u bendu, njihovih potreba, njihovih ména, slabosti i snaga. Tek na koncertu čovek vidi da je Lunin poetsko-muzički hram zapravo živo kosmičko telo, da su Tišmina i Jasminina povremena kolebljivost i nesigurnost nešto što tako prirodno pripada Duhu i Duši, da je Baletova muzička kalkulacija i interpretacija do u detalj odlika jednog izuzetnog Uma, a da je svih ovih godina, upravo Firči bio vrelo i verno, životinjski snažno, neumorno Srce Luninog organizma, koje je pumpalo kao što pumpa njegov bubanj. Srce kao mesto Ljubavi.

Lunin besplatan nastup u Beogradu i Novom Sadu desio se u ime i slavu knjige Ogledala Lune, koju su zajednički potpisali Predrag Popović, Saša Rakezić i Goran Tarlać.

Teško jeste pisati o Luni. Zato su kreatori ove bescene monografije, zrelo i umešno, birajući svoje odsustvo kao najbolju meru autorskog prisustva, dopustili jednom uistinu čudesnom sastavu da sam progovori o sebi u četiri različita glasa. I tako, uz pridruženo reizdanje Nestvarnih stvari, konačno dodali i preko potrebnu svetu knjigu koja je nedostajala da priča o jednoj od srpskih muzičkih pojava s najsnažnijim mitskim potencijalom zaista postane buduće predanje. Muzika je trideset godina bila tu. Knjiga je upravo tu. A na dva njihova koncerta, Ljubav je bukvalno sišla s Neba, ne da vidimo ko je i šta je Luna, nego da u njenom Ogledalu saznamo ko smo to – mi.

Miloš Zubac