MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije „ Flor Y Canto ˮ , tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja nova zbirka poezije se zove „ Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši? „ Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha. Mnogi siromah u duši govori kao kralj. ˮ Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji: „Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću (orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge, ...

Zatvaraš se u neku od zamišljenih utočišnih odaja svoje pretpostavljene suštine svog strpljivo dizanog hrama sumnjajući sada i u odaju i u objektivnost rama za njen prostor i u sebe koji se zatvara i u svoje prvo lice singulara i saobražavaš toj sumnji sasvim opipljiv kvalitet oproštajnog bola koji nervima još primaš u nepoverenju za kakvo je kadar samo čovek hronično odat poverenju uznemiren zato što u odaji nema upravo nikoga ko bi mogao da nasloni glavu i podeli s kamenom zamor na jednake časti kao što se deli hleb pa se teško prepuštaš i pomireno čekaš dok se odaja preobražava u trbuh a ceo svet za koji si mislio da ga poznaješ postaje končić jedne iskrzane uspomene Foto: Vladimir Zubac 1983.

Hodam sa Slobodanom posle mnogo jeseni. Govori mi kako su ga nedavno pozvali na jednu manifestaciju, ali Aleksandrovim imenom. Ljubazno im je otpisao da bi se rado odazvao, da nije u proteklih dvanaest godina mrtav. Posmatram njegov nos i prvi put vidim kako mladež na njemu poprima oblik srca.

Brat moj Milan ponovo snatri. Zagledan u nepoznati svet iza horizonta mogućih stvari, traži polja bezuslovne dobrote i bezrazložne radosti. Budan a dobro odmakao iz školjke budnosti. Stari šinobus vozi ga u san boje lavande. Jedini ume da ga odvede tako daleko. I jedini ume da ga vrati.

Za ove nesigurne što su kristalisali ličnu osetljivost, život počinje kada po izboru prestanu da budu ranjivi. Za ove presigurne što su okamenili znanje i snagu, kada dopuste sebi da postanu lomni.

Rodićeš se kao čovek na dobroj zemlji i usnićeš san. San će ti čuvati kedrovi. Šaputaće hlorofil o tvojoj prvoj želji. Ja ću biti u drvoredu.

Na trenutak smo u Teotivakanu, pa u Lasi, sad u Carigradu. Posmatram tvoj lik koji se menja iz jednog u drugi, iz drugog u treći. Žena si, a opet, moj brat i ratnik i čuvar. Prepliću se zaveti i zajedničke vizije. Jedan leptir kruži oko nas. Svetliš.