Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije „Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja nova zbirka poezije se zove „Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?

„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.

Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ

Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:

„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću

(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,

jer svoje utehe nema: Gospodu on je nalik i Gospod je

jednako sam.ˮ

Pa tako, godinama posle, do „Kralja na kišiˮ:

„Pogledaj me. Kralj sam na kiši, bez

Kraljevstva.

Kiše su cele tvoje neisplakane suze.

Najveća slabost na kraju bude

Najveća snaga.ˮ

Vidiš, ovde su svuda odomaćeni inverzija i paradoks. U svakom lirskom fragmentu. Biće da je taj moj kralj jedino gospodar svog unutrašnjeg kraljevstva, carstva osećajnosti, što ga zbližava onom novozavetnom – poslednji će biti prvi. Onaj koji služi drugima, jer sebe vidi u svakome i svakoga prepoznaje u sebi. Na koncu, jedino to biva važno na kraju dana  ̶  koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi. Kraljevsko ophođenje nema veze s predstavama o vladarskom ponašanju, toliko ukorenjenim u našem civilizacijskom kolektivnom iskustvu. Kralj iz mojih stihova prihvata da ništa na svetu nije njegovo, do osećanja koja može da ponudi i u drugome da pobudi. Njegov imetak nije imanje, nego bivanje. I treba li reći – njegova kraljevina jeste samo ljubav kao najviši dohvat osećajnosti s kojom se rađa i u kojoj se može obesmrtiti.

Koliko je to lepa i nepropadljiva reč dan-danas, draga Nataša.

Isto tako, objavio si knjigu koja govori o sceni Novih Odmetnika kojoj ne samo da pripadaš, nego si učestvovao u njenom formiranju  ̶  to je scena autorske muzike koja pripada, rekla bih, jednoj moćnoj margini. Šta znači „Rezervna kulturaˮ?

Ona kultura koja postoji nezavisno od svesti i saznanja sredine. Zbir kulturnih vrednosti koje ljudi mogu da otkriju a ne moraju. Čitav nepoznati svet koji mirno čeka da ga pronađu. Otuda je rezervna kultura uvek uzbudljiva. Ono što je oku nevidljivo, što je na granicama poznate i nepoznate stvarnosti, ili je sasvim izvan tih linija, vazda je zanimljivije od onoga što je već prepoznato, usvojeno, preobraženo, upotrebljeno, kanonizovano. Moj pobratim a tvoj odani prijatelj Vasilije Milnović koristio je te dve reči rezervna kultura za avangardno i neoavangardno čudo u srpskom dvadesetom stoleću. Ja sam ih upotrebio za scenu koja se niotkuda razvila nakon jugoslovenskog građanskog rata i kidanja one zajedničke države koja je ljudima ipak znatno više pružala nego što im je uzimala. Sada je obrnuto. I to sada – traje decenijama, kao da se zaposlilo u našim životima na neodređeno vreme.

Novi Odmetnici su autorski čudotvorci. Svako ponaosob. Mi smo svi umnogome različiti, a opet istorodni i jedni drugima skloni. Bolje prijatelje i vrednije ljude nisam mogao naći do njih, ni da sam ih tražio u onim svetovima koje savremena nauka ne poznaje.  A možda ih jesam zaumno tražio tamo, u mnogim paralelama, pre no što smo se u ovoj objektivnoj realnosti prepoznali.

Nama su se prve interaktivne godine računale sedmostruko, pa smo brzo iskusili punu životnu meru dobitaka i radosti, gubitaka i klonuća. Onaj koji je najviše toga učinio da se okupimo i združimo, Vrgorčanin Ivica Begin Stanković, napustio je ovu telesnost i knjiga je posvećena njemu, kao i mojim i njegovim prijateljima. Formalno, posvećena je mojoj drugoj kćerki Mej koja se rodila nakon svega što se u toj dokumentarnoj muzičkoj hronici desilo. Starija, Milena, već je jedna od junakinja knjige. Njena neponovljiva detinja prozorljivost sačuvana je tako za budućnost.

Fotograf: Vladimir Zubac

Već niz godina u Kulturnom centru Novog Sada organizuješ festival autorske muzike „Poezikaˮ, dok Novi Odmetnici nastupaju diljem regiona. Kako doživljavaš festival koji kreiraš, šta je njegova najvažnija poruka?

Taj posao opet delim s prijateljima i dragocenim saradnicima. Čak je njihova uloga u razvijanju i očuvanju festivala znatno pretežnija nego moja. A sam festival jeste nastao baš zbog Novih Odmetnika. Slučilo se da je moj stari prijatelj u to vreme vodio novosadski kulturni centar, da je poznavao naš rad i da je hteo da pomogne. Ja sam, s druge strane, kanio ponovo da okupim Nove Odmetnike na jednom zajedničkom koncertu koji bi bio otvoreniji za publiku. Iza sebe smo tada imali niz neprocenjivo vrednih malih susreta, u Kotezima podno Vrgorca, u Zagrebu, Čelarevu i Novom Sadu, zajedničkih nastupa koji su nama menjali živote, ali nisu pružali mogućnost da se više ljudi upozna s našom muzikom. Tako je nastala prva Poezika. Novi Odmetnici nisu danas mnogo poznatiji javnosti nego što su tada bili, ali Poezika kao kulturni fenomen jeste.

Šta znači „Poezikaˮ?

Druga knjiga pesama koju sam napisao s početka stoleća, puna svetla, nostalgije i lepote. Sva od beline. Po njoj sam imenovao kasniji muzički festival.

Ime je šifra za poeziju i muziku u jednom. Prvo u meni. Poznije, putem festivala, u drugima koji su se prepoznavali u toj reči i sada podjednako dele njenu semantičku i simboličku vrednost.

Kultura koja dolazi sa margine, iz senke, jeste kao što znamo – žila kucavica. Sa druge strane, umetnost možemo doživeti i kao azil, a opet, ona je u neprestanom dijalogu sa stvarnosti. Meni se barem tako čini. Isto tako mi se čini, čitajući poeziju, da si u poziciji nekog ko je provodnik između različitih svetova (pogledati, recimo pesmu „Čemu pridaješ pažnjuˮ, zbirka „Kralj na kišiˮ, prim aut.)

Doživljavaš li ti sebe tako? Kako zapravo doživljavaš svoju poziciju u svetu?

Ti znaš da mene vole da zovu Šamanom. Zacelo više zbog istoimene pesme koja je obeležila mnoge moje koncerte s grupom Prkos Drumski, a manje zbog pretpostavljenih ili posvedočenih moći, ali svaki valjan pesnik svejedno posreduje između svetova, to je neizbežno. Poezije kao iskustva ne bi bilo da nema svesti o prostorima koje ne vidimo okom i koje ne možemo da osetimo telom. Koje samo slutimo i iz kojih pokušavamo da svučemo zapis, refleks, uspomenu na tajni boravak u njima.

Ako bismo govorili o dobrim duhovima koji budno motre na ono što radiš i podržavaju te, sigurna sam da bismo spomenuli Duška Trifunovića. Šta on za tebe znači? I ko je još u njegovom društvu.

Čitao je, među prvima, moje rane stihove, pisane tokom posete „Milosrdnog anđelaˮ Srbiji, 1999. godine. Potom mi ostavio pismo sa utiscima i otiscima svoje dobrote na hartiji. Viđali smo se duž njegovih novosadskih imigrantskih godina, a drugovao sam i s njegovom decom. Kasnije, pošto je već „postao jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu”, odbranio sam prvu doktorsku disertaciju posvećenu njegovom pesništvu. Bio mi je svojevrsni pesnički mentor iako nikada nismo tako definisali naš odnos. Voleo je kako pišem i kako mislim. A u njegovom društvu – Antić svakako. On je više pripadao mom detinjstvu ali se duboko, sudbinski utisnuo u moje biće.

Miloše, slušamo Springstina sada. Reci molim te, ako pominjemo podršku onih koji su sa druge strane  ̶  od koga crpiš ako govorimo o onim autorima koji još uvek dele zemaljsku stvarnost?

Volim kako Nik Kejv poslednjih godina stvaralački oblikuje bure svog bića. Način na koji je iskustvo teškog životnog gubitka pretopio u umetnost prvog reda. Pojedini albumi Nila Janga i danas imaju za mene lekovito dejstvo, samo im se nešto ređe vraćam, jer ređe poboljevam nego u školskim danima. Piter Grin je formalno još tu iako me jedino tri daleke godine njegovog stvaranja zaista nadahnjuju. Kako sam stariji, sve više toga pronalazim u mojim neposrednim prijateljima, ljudima s kojima sviram. Puno radosti u stvaralačkoj interakciji pružili su mi Milan Korać i Šinobusi, kao i Nevjerni Tomo iz Zagreba. Njegova pesma „Ljubav”, na Sudetine stihove, takva je da je poželiš na sopstvenom ispraćaju, kada budeš prelazio na onu stranu ljudskih obmana – što veli Krleža. I evo opet nepotrošive reči s početka našeg razgovora.

Kako vidiš svoju budućnost?

Biće predovoljno ako u njoj budem obično ljudsko biće koje se po izboru dobrotom hrani i koje bez računa dobrotu pruža. Pogotovo kada znam ono što sam jednom sačuvao u naslovnoj pesmi zbirke „Flor Y Canto”:

„Na kraju

pitaće nas samo koliko smo voleli

i jesmo li voleli

uopšte…”

Odavde gledajući, to je budućnost koja vredi.

Nataša Gvozdenović

(objavljeno u časopisu za savremenu kulturu Vojvodine NOVA MISAO, br. 33/decembar 2017)