MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Ima nečeg prefinjeno-uzdržanog u izboru Nemanje Nešića da ne upiše svoje ime na sasvim sveden a upečatljiv omot ovog albuma. Tri odabrane verzalne reči koje se kao motivi javljaju u stihovima pesnika potpisanog podno tih reči. Belina slova na tamnilu spuštene zavese. Kao da se već funkcionalno posnim grafičkim rešenjem htelo nagovestiti da je reč o niski pesama koja će zavarati očekivanja svakoga ko zna da je u snimanju učestvovao jedan tamburaški orkestar, a da stihovi pripadaju pesniku kome se teško može pripisati asketizam. Jabuke ptice tamburice , muzika na stihove Miloša Galetina , jeste filtriranje jedne izuzetne pesničke supstance u pažljivo razrađenom postupku koji duguje klasičnoj muzici, više nego li savremenom izrazu. Galetin je ovde primereno povučen – njegova inače ekspresivna ličnost pesnika s velikim pokrićem u talentu, koji se dosledno drži tog identiteta u vremenu oskudnom istinskim pesnicima, a pretrpanom onima koji vole da pišu, odvojena je sada od stihova koji ost...

Dopusti drugima da ono što jesu budu i putem onog što nisu, ako su tako namerili. Njihov izbor stvarnosti. Neka ga prožive s poverenjem da su odabrali dobro.

Dobri moj Duško, evo, tako prerano ali zauvečno, sad si, kako si zapisao u Sremskim Karlovcima jula 2004. godine, jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu , i gledaš se s Brankom, na drugom brdu, svetlom i svetom i u dosluhu ste, kako ste bili dok se disalo i pisalo i gledate se očima nezemaljskim i glasovi ste koji se ne gube u vremenu. Ti ode, moj dragi prijatelju, u času kada si svima nama koji smo se grejali na mekoj vatri tvoje duše, u ova ozimna i olujna vremena, bio neophodan kao stub gustog uma na koji smo se oslanjali. Nije tvoja veličina bila u tvom daru, no je dar bio dete veličine. Teško ćemo mi bez tebe čuvati razum za odbranu kada zgreše emocije . Pa kada bude da nestanem - kako reče - ne mogu me na grob svesti oplakati kratkom suzom ni buditi iz nesvesti sad je vreme ko propusti neće znati Zlatousti šta da kaže... Male su reči da kažu moju tugu, tu su tvoji i velika je bol njihova. Bićeš zvezda sjajna u kosmičkom jatu kao što si...

Gledam nas kako namesto legitimne, službeno overene sreće biramo duboko osećanje života i kako s godinama učimo da skratimo intervale između monohromatskog nezadovoljstva i pastelne zahvalnosti.

Na kraju pitaće nas samo koliko smo voleli i jesmo li voleli uopšte Neće biti namirivanja Neko je već platio sve dugove za nas I dva će nova cveta svejedno pozdraviti Sunce Po nama će ih zvati

Kada ode neko koga voliš oprosti se kao čovek Blagoslovi život i ne vezuj tugom Dobar je rastanak jedini zalog budućih sretanja Nemoj žaliti sebe Svaki je odlazak prilika za nečiji procvat

Svest o tome da ću jednom odbaciti ovo toplo telo koje tako volim da prislonim uz tvoje, izaziva bolno stezanje, ne unutra, nego upravo spolja, ne onde gde hipotetički boravi duša čoveka, nego onde gde je čovek samo mali deo njen.