Пређи на главни садржај

Jabuke ptice tamburice: muzika na stihove Miloša Galetina

Ima nečeg prefinjeno-uzdržanog u izboru Nemanje Nešića da ne upiše svoje ime na sasvim sveden a upečatljiv omot ovog albuma. Tri odabrane verzalne reči koje se kao motivi javljaju u stihovima pesnika potpisanog podno tih reči. Belina slova na tamnilu spuštene zavese. Kao da se već funkcionalno posnim grafičkim rešenjem htelo nagovestiti da je reč o niski pesama koja će zavarati očekivanja svakoga ko zna da je u snimanju učestvovao jedan tamburaški orkestar, a da stihovi pripadaju pesniku kome se teško može pripisati asketizam. Jabuke ptice tamburice, muzika na stihove Miloša Galetina, jeste filtriranje jedne izuzetne pesničke supstance u pažljivo razrađenom postupku koji duguje klasičnoj muzici, više nego li savremenom izrazu. Galetin je ovde primereno povučen – njegova inače ekspresivna ličnost pesnika s velikim pokrićem u talentu, koji se dosledno drži tog identiteta u vremenu oskudnom istinskim pesnicima, a pretrpanom onima koji vole da pišu, odvojena je sada od stihova koji ostaju reprint njegove duše i iskustveni presek bolno proživljenih i preživljenih ljubavi, ali ovde, zadobijajući jedan ceo muzički život više, postaju zajedničko dobro više nego ikada pre. Nemanja Nešić, Galetinov najverniji i najbolji muzički čitalac, kantautor i interpretator od klase i veštine, predano se posvećuje lirici pesnika koga voli i svaki ton i stih prožima svojim prisustvom, ali bira da formalno ne personalizuje album kao svoje samostalno izdanje. Tamburaški ansambl Zoruleˮ, suveren u kafani koliko i na pozorišnoj ili koncertnoj sceni, ovde se sasvim priklanja klasičarskim aranžmanima i pokazuje dirljivu tihost i iznenađujuće fleksibilnu primenjenu vrednost tamburaške muzike. Kao da su svi hotimice ostali jednim delom sebe po strani, ne bi li se svesno uložili u služenje poeziji samoj. Tako se nezaobilazno dođe do onoga kome je uvek udobno i ugodno da bude majstor iz čarobnog kutka – Svetozara Nešića koji je kao i obično kada sarađuje s Nemanjom, odsvirao klavirske partiture i potpisao deo aranžmana. Aranžerski i izvođački dinamizam braće Nešić, njihovih različitih a harmonizovanih senzibiliteta, ključni je element, uz Galetinovu poeziju, za ovako dragocene Jabuke ptice tamburice. Jedan će se opredeliti za prepoznatljivu šansonu i mediteranski duh, drugi za klasičan minimalizam, pa za savremeni fado, a obojica će se uvek jednako sresti u besprekornom intuitivnom razumevanju i uzajamnom prožimanju njihovih muzičkih talenata.





Miloš Galetin u ovoj inkarnaciji javlja se kao izrazito nokturalni, jesenje-ozimni pesnik, a Nemanja Nešić kao setni zatočnik sentimentalno-ravničarskog miljea. I jedan i drugi čuvaju više od toga u ličnim paletama izražajnih mogućnosti, ali noćna melanholija i bremenita tuga daju snažnu prebojenost svim pesmama na albumu. Međutim, Nešićev glas koji on sada koristi drugačije nego kada izvodi Crnjanskog, a opet drugačije nego kada peva Cesarića, pruža tim tugama spasonosnu utešnost i poklanja slušaocu osećanje da sve vreme zapravo čuje pripovedačku i pevačku nežnost nekoga bliskog poput starijeg brata. Nekoga ko pobuđuje sigurnost. Nešićeva osećajnost ovde iskupljuje i isceljuje taman onoliko tuge koliko je potrebno da ostatak bude lekovit. Produkcija Vladimira Moritza dodaje još nešto pesmama – karakterističnu toplinu postavljenog zimskog kaputa usred prijatno suvog, bajkovitog snežnog pokrivača.  

Jabuke ptice tamburice jesu album kakav se retko – ako se ikada uopšte – može desiti među ljudima današnjeg doba. Kada se ipak dogodi, on ostaje privilegija za odabrane, posvećene ili upućene, pre nego prilika za kolektivno usvojenu vrednost. U druga neka vremena, takav bi se album prepoznao i proslavio kao pesničko-muzički poduhvat prvog reda. No, pesnici veruju u višeživotnost i uporedne verzije postojanja i duboko u sebi znaju da njihova reč ne dohvata samo jedan život u jednoj jedinoj mogućoj verziji. To što će naizgled malo duša u Srbiji imati sreću da čuje i zavoli ovakav album, na kojem su se sreli jedan od najvrednijih ovdašnjih pesnika s jednim od najboljih muzičkih baštinika poezije, reći će da će se on upravo masovno slušati u nekoj od naših nebrojenih životnih paralela.

Tamo su ga mnogi zavoleli i pre no što je snimljen.

Miloš Zubac

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…