петак, 02. март 2018.

Jabuke ptice tamburice: muzika na stihove Miloša Galetina

Ima nečeg prefinjeno-uzdržanog u izboru Nemanje Nešića da ne upiše svoje ime na sasvim sveden a upečatljiv omot ovog albuma. Tri odabrane verzalne reči koje se kao motivi javljaju u stihovima pesnika potpisanog podno tih reči. Belina slova na tamnilu spuštene zavese. Kao da se već funkcionalno posnim grafičkim rešenjem htelo nagovestiti da je reč o niski pesama koja će zavarati očekivanja svakoga ko zna da je u snimanju učestvovao jedan tamburaški orkestar, a da stihovi pripadaju pesniku kome se teško može pripisati asketizam. Jabuke ptice tamburice, muzika na stihove Miloša Galetina, jeste filtriranje jedne izuzetne pesničke supstance u pažljivo razrađenom postupku koji duguje klasičnoj muzici, više nego li savremenom izrazu. Galetin je ovde primereno povučen – njegova inače ekspresivna ličnost pesnika s velikim pokrićem u talentu, koji se dosledno drži tog identiteta u vremenu oskudnom istinskim pesnicima, a pretrpanom onima koji vole da pišu, odvojena je sada od stihova koji ostaju reprint njegove duše i iskustveni presek bolno proživljenih i preživljenih ljubavi, ali ovde, zadobijajući jedan ceo muzički život više, postaju zajedničko dobro više nego ikada pre. Nemanja Nešić, Galetinov najverniji i najbolji muzički čitalac, kantautor i interpretator od klase i veštine, predano se posvećuje lirici pesnika koga voli i svaki ton i stih prožima svojim prisustvom, ali bira da formalno ne personalizuje album kao svoje samostalno izdanje. Tamburaški ansambl Zoruleˮ, suveren u kafani koliko i na pozorišnoj ili koncertnoj sceni, ovde se sasvim priklanja klasičarskim aranžmanima i pokazuje dirljivu tihost i iznenađujuće fleksibilnu primenjenu vrednost tamburaške muzike. Kao da su svi hotimice ostali jednim delom sebe po strani, ne bi li se svesno uložili u služenje poeziji samoj. Tako se nezaobilazno dođe do onoga kome je uvek udobno i ugodno da bude majstor iz čarobnog kutka – Svetozara Nešića koji je kao i obično kada sarađuje s Nemanjom, odsvirao klavirske partiture i potpisao deo aranžmana. Aranžerski i izvođački dinamizam braće Nešić, njihovih različitih a harmonizovanih senzibiliteta, ključni je element, uz Galetinovu poeziju, za ovako dragocene Jabuke ptice tamburice. Jedan će se opredeliti za prepoznatljivu šansonu i mediteranski duh, drugi za klasičan minimalizam, pa za savremeni fado, a obojica će se uvek jednako sresti u besprekornom intuitivnom razumevanju i uzajamnom prožimanju njihovih muzičkih talenata.





Miloš Galetin u ovoj inkarnaciji javlja se kao izrazito nokturalni, jesenje-ozimni pesnik, a Nemanja Nešić kao setni zatočnik sentimentalno-ravničarskog miljea. I jedan i drugi čuvaju više od toga u ličnim paletama izražajnih mogućnosti, ali noćna melanholija i bremenita tuga daju snažnu prebojenost svim pesmama na albumu. Međutim, Nešićev glas koji on sada koristi drugačije nego kada izvodi Crnjanskog, a opet drugačije nego kada peva Cesarića, pruža tim tugama spasonosnu utešnost i poklanja slušaocu osećanje da sve vreme zapravo čuje pripovedačku i pevačku nežnost nekoga bliskog poput starijeg brata. Nekoga ko pobuđuje sigurnost. Nešićeva osećajnost ovde iskupljuje i isceljuje taman onoliko tuge koliko je potrebno da ostatak bude lekovit. Produkcija Vladimira Moritza dodaje još nešto pesmama – karakterističnu toplinu postavljenog zimskog kaputa usred prijatno suvog, bajkovitog snežnog pokrivača.  

Jabuke ptice tamburice jesu album kakav se retko – ako se ikada uopšte – može desiti među ljudima današnjeg doba. Kada se ipak dogodi, on ostaje privilegija za odabrane, posvećene ili upućene, pre nego prilika za kolektivno usvojenu vrednost. U druga neka vremena, takav bi se album prepoznao i proslavio kao pesničko-muzički poduhvat prvog reda. No, pesnici veruju u višeživotnost i uporedne verzije postojanja i duboko u sebi znaju da njihova reč ne dohvata samo jedan život u jednoj jedinoj mogućoj verziji. To što će naizgled malo duša u Srbiji imati sreću da čuje i zavoli ovakav album, na kojem su se sreli jedan od najvrednijih ovdašnjih pesnika s jednim od najboljih muzičkih baštinika poezije, reći će da će se on upravo masovno slušati u nekoj od naših nebrojenih životnih paralela.

Tamo su ga mnogi zavoleli i pre no što je snimljen.

Miloš Zubac

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.