уторак, 20. фебруар 2018.

Ostarismo a ne pobedismo

Dobri moj Duško,

evo, tako prerano ali zauvečno, sad si, kako si zapisao u Sremskim Karlovcima jula 2004. godine, jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu, i gledaš se s Brankom, na drugom brdu, svetlom i svetom i u dosluhu ste, kako ste bili dok se disalo i pisalo i gledate se očima nezemaljskim i glasovi ste koji se ne gube u vremenu.

Ti ode, moj dragi prijatelju, u času kada si svima nama koji smo se grejali na mekoj vatri tvoje duše, u ova ozimna i olujna vremena, bio neophodan kao stub gustog uma na koji smo se oslanjali.
Nije tvoja veličina bila u tvom daru, no je dar bio dete veličine.

Teško ćemo mi bez tebe čuvati razum za odbranu kada zgreše emocije.

Pa kada bude da nestanem - kako reče -
ne mogu me na grob svesti
oplakati kratkom suzom
ni buditi iz nesvesti
sad je vreme
ko propusti
neće znati Zlatousti
šta da kaže...

Male su reči da kažu moju tugu, tu su tvoji i velika je bol njihova.
Bićeš zvezda sjajna u kosmičkom jatu kao što si bio za života.

Ostarismo a ne pobedismo!

Zbogom, mili, stari druže i doviđenja.

(Pero Zubac, oproštajne reči nad grobom Duška Trifunovića

30. januar 2006, Sremski Karlovci)

Foto: Vladimir Zubac

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.