REZERVNA KULTURA MILOŠA ZUPCA

U trećem razredu Jovine gimnazije srpskohrvatski jezik predavao mi je divni Dimitrije Zekavica, moj Detelinarac. Na početku jednog časa, umesto planirane lekcije, pod snažnim impresijama s prethodnog časa koji je držao četvrtom razredu, govorio nam je o Disu i njegovim pesmama. Od tog časa zavoleo sam poeziju, koja mi je draža od proze – danas posebno, jer su tiražne književnice postale TV-voditeljke, starlete i influenserke, a takvih nema među pesnicima. Tako se osećam i ovog jutra, jer sam noćas pročitao proznu (!) knjigu Rezervna kultura Miloša Zupca, pesnika, muzičara, kritičara, druga mog sina i sina mog druga.

       Zbog svega što mi se izdešavalo u poslednje (nepune) dve godine – nažalost, serija užasnih stvari traje kao turske serije – osećam se kao da sam izašao sa neke od Mandićevih slika. Ne mogu da nastavim da pišem započetu knjigu, ali me čitanje spasava. Već sam objavio da mi je Miloš Zubac poklonio tri knjige: doktorsku disertaciju Poetika Duška Trifunovića, koju sam pročitao čim je objavljeno prvo izdanje; ovo drugo je u svemu po meri i ugledu i autora i pesnika, našeg zajedničkog prijatelja. Lepo je što ju je posvetio Duškovoj deci, Ani i Severinu. 

         Druga je zbirka njegovih pesama Trideset tri pesme, kojom je potvrdio narodnu izreku da „iver ne pada daleko od klade”, a treća je već pomenuta Rezervna kultura.

Reč je o zbirci eseja koja odiše ljubavlju prema kolegama muzičarima, „novim odmetnicima”, prerano izgubljenim muzičkim prijateljima, malim dalmatinskim seocima koja obožava zbog prijatelja koji u njima žive, prema svojoj porodici sazdanoj od tri lepotice, prema bivšoj domovini – opet zbog prijatelja.

Čitajući ovu knjigu, koja će dugo imati mesto na uzglavlju mog kreveta u spavaćoj sobi i kojoj ću se vraćati tako što ću svako veče pre spavanja pročitati po jedan esej dok ne „utvrdim gradivo”, primetio sam – što se mog (i njegovog) faha tiče – da su Miloševi prikazi često bolji od grupa, kantautora i njihovih dela kojima se bavi. To, naravno, ni slučajno ne znači da su subjekti loši, naprotiv. Eseji su toliko poetski ukrašeni da je jasno da iza njih stoji pesnik, kojem je sveta samo jedna reč – ljubav.

Prkos Drumski (fotografija iz knjige)

Miloš odavno ima spisateljski dar. Podjednako kao njegove pesme, dopadaju mi se i njegove kritike, zapravo način na koji ih piše. Smatram da je vrhunsko umeće jednog kritičara kada se čitalac divi njegovom tekstu, a da se pritom fragmentarno ili u celosti ne slaže s iznetim opservacijama. Njegov tekst od pre nepunih pet godina, o kojem smo polemisali, potvrđuje da je ovo moje mišljenje iskreno – možda i pogrešno – i da sam ga imao i pre nego što sam sa posebnim užitkom pročitao ovu knjigu odličnog naslova i besprekorno opremljenu. Čestitke dizajneru, posebno izdavaču, koji je prepoznao vrednost ovog dela.

Žao mi je što do ove knjige nisam došao pre nego što sam autora, posle toliko godina, dan uoči gubitka velikog prijatelja Kanjevca, zagrlio kao sina, jer bih ovo isto napisao. Zna on šta sam želeo da kažem.

Na kraju, dva inserta iz eseja Hrvatski krist, kao ilustracija gore napisanom.

 „Branko (Miljković, prim. B. M.) je voleo pažnju. Muzičari su se već spremali da električnim desantom preuzmu medijski i društveni primat pesnicima.”

 Sumnjam da je iko ikada elegantnije i duhovitije najavio dolazak rokenrola.

 „Hrvati imaju uhodanu jezičku praksu da koriste prisvojne prideve. Tako gramatički posvajaju stvari. To je politički promišljeno. Srbi češće koriste nominativnu složenicu ili genitivnu konstrukciju koja je primerenija, kada su ljudi tek prolaznici i privremeni korisnici na ovom svetu i ništa nije njihovo, niti je hrvatsko niti je srpsko.

        Dakako, ova neusiljena jezička logika nije delotvorna u utvrđivanju jednog raslabljenog nacionalnog identiteta, niti u promeni ritma samoporicanja koji se u Srbiji decenijama postojano održava.

      Hrvatske železnice u Železnice Srbije.

      Hrvatske vode i Vode Srbije.

      Hrvatske šume i Srbijašume.

      Posvajanje ume biti opasno. Gromovnik iz Smiljana, pisac ‘Travničke hronike’, cetinjski vladika i lučonoša – svi su bili rođeni ili deklarisani Srbi i sa svima se dogodilo posvajanje.

      Indijanci ništa nisu posvajali. Poštovali su Velikog Duha, svu zemlju i sve vode, sve bilje i zverinje. Kada bi ubijali bizone, povezivali su se s duhom mrtve životinje, izvinjavali se i zahvaljivali na mesu, loju i krznu.

      Oni su se nekako razumeli sa celim životom. Ne s parcijalnim rukavcima životnog toka.

      Primitivni ljudi su umnogome nedostižna gospoda za nas, varvarsku decu tehnološkog razvitka.

      Jedino nisu poštovali jedni druge, kao različita plemena istoga roda. A upravo američki domoroci govorili su da nema grana na istom stablu koje su dovoljno budalaste da se biju među sobom.

      Međutim, lako bi se zavatrili i krenuli u rat na susedno pleme. Grana bi se posvađala s granom.

      Zato ih je bilo moguće smestiti u rezervate.

 Kada je belac pronašao novi svet, samo je zakucao tablu i zastavu u zemlju. Uradio je obično etiketiranje. Ovo je portugalska teritorija. Ono je španska ili francuska zemlja. Ono tamo – engleska. Kod Aleuta na severu, bilo je ruske zemlje.

       Potom su zavadili indijanska plemena, potkupili ih alkoholom i đinđuvama i naposletku, delili zemlju Velikog Duha na tomboli.

      Srbi i Hrvati su Indijanci.

      U lošem aspektu.

      Podmetnuta im je droga, data su im politička obećanja, i obavezni verski blagoslov za uzajamno istrebljenje.

      Ne poštuju ni ne čuvaju jedni druge, kao što mala blizanačka plemena istoga jezika treba da čine kako ne bi završila na globalnom smetlištu. Zato će i jedni i drugi završiti u rezervatu Evropske unije.”

      Mislim da Miloš zaslužuje pažnju (umalo napisah mnogo veću pažnju, a on je praktično nema), i svojih kolega pisaca i kritičara, kojima zameram što prilikom čestih gostovanja u medijima nisu sugerisali novinarima da postoji jedno mlado, obrazovano i za književnost dragoceno novo lice. Nadam se da ćemo ga uskoro slušati na Drugom programu Radio Beograda i slušati i gledati u TV emisji „Oko”. Dok se to ne desi, svesrdno preporučujem njegovu knjigu Rezervna kultura.

 Bogomir Mijatović

U Novom Sadu, 21. novembra 2025.