RADOMAN KANJEVAC: SKROMAN, BLAG, SENZIBILAN I – HRABAR

Draga porodico, poštovane kolege i prijatelji,

 

         Višedecenijsko prijateljstvo između Radomana i mene, koje je trajalo od dana upoznavanja do njegovog sudnjeg dana, kao i to što smo obojica bili radijski ljudi, verovatno je razlog što je baš meni pripala ova teška dužnost – da se danas, u njegovoj drugoj kući, oprostim od njega. A naš zajednički plan je bio sasvim drugačiji.

         Tema našeg poslednjeg razgovora bila je promocija njegove knjige Prodavnica magle, koja je trebalo da se održi krajem ovog meseca u Studentskom kulturnom centru u Novom Sadu. Radovali smo se što ćemo ponovo biti zajedno, kao prošlog novembra kada smo govorili na promociji knjige zajedničkog prijatelja, akademika Zorana Paunovića. Ali, Svevišnji je promenio scenario. Umesto da govorimo o Radomanovoj novoj knjizi, Zoran je govorio na njegovom ispraćaju, a ja danas na komemoraciji.

       Radoman nije prvi Kanjevac u mom životu – u detinjstvu sam se družio sa Dragoslavom Kanjevcem Mehom, kasnije poznatim slikarom i karikaturistom. Od Radomana sam, mnogo godina kasnije, saznao da su u srodstvu. Tako je naš krug bliskosti, na neki nevidljiv način, bio zacrtan mnogo pre nego što smo se upoznali. Kroz razgovor smo stigli i do njegove Sjenice, gde mu je u gimnaziji književnost predavala Stanuša Rakić, udato Kostić, moja sestra od ujaka. Sve ovo je nagoveštavalo da ćemo se jednog dana sresti i postati prijatelji.

         O njegovoj književnosti ovih dana govorili su oni koji to umeju bolje od mene. Zato ću govoriti o čoveku koga sam voleo i osobinama zbog kojih sam ga voleo i po kojima ću ga pamtiti.

          Najpre – njegova skromnost.

          Posle novosadske promocije njegove poeme Milim da ne znaš s kim imaš posla mala poverio mi je da više neće zvati prof. dr Draška Ređepa da govori o njegovim knjigama, jer mu je neprijatno kada ga neko preterano i neosnovano hvali. Uzalud sam mu objašnjavao da sve što je rečeno stoji. Slično je bilo i 2012. godine, kada se našao u Antologiji srpske poezije (1847–2000), objavljenoj povodom 165. godišnjice izlaska prve knjige pesama Branka Radičevića u Beču. Nikada se time nije pohvalio.

         Radoman je bio veoma blag i senzibilan.

         Umeo je da se obraduje malim stvarima, ali isto tako da ga povrede neke sitnice, neki neočekivani gafovi, ali samo od strane ljudi koje je poštovao ili voleo i smatrao ih prijateljima. Sećam se koliko ga je pogodilo kada je jedan zajednički prijatelj odbio da gostuje na Drugom programu Radio Beograda, uz obrazloženje da ne želi da se pojavljuje u programima RTS-a, da bi ga posle nekoliko dana video u Beogradskoj hronici. To dovoljno govori o njegovoj iskrenosti i ranjivosti.

          Pored pomenutih osobina i mnogih drugih vrlina, odlikovala ga je i velika novinarska hrabrost. Kada smo 2000. godine nas šestoro u TV Novi Sad, koji je bio deo RTS-a, podigli štrajk zbog laži oko pokradenih izbora i istog dana dobili otkaze, od svih elektronskih medija jedino me je Radoman uključio u program. Na kraju razgovora poželeo nam je sreću, a ja mu zahvalio i rekao da se nadam da ćemo uskoro čestitati jedan drugom novog direktora. Da se nije dogodio 5. oktobar, sigurno bi doživeo našu sudbinu. On je to znao, ali su istina, pravda i poštenje bili ispred cene koju je mogao da plati.

          Radoman je odlično poznavao medije i njihov značaj u društvu i kao misleći čovek, koji, kako reče u jednoj pesmi, „ne pripada nikom”, u svom ovom ludilu bio je glas razuma. U jednom intervjuu definisao je glavni problem rekavši: Još nismo naučili da razgovaramo sa neistomišljenicima, to bi mediji trebalo da nam demonstriraju. On je jedini imao pravo da to kaže, jer je Drugi program Radio Beograda, i po koncepciji i sadržini, jedina svetla tačka na srpskom medijskom nebu. Veliku zaslugu za to ima Radoman.

         Njegova ideja bila je da se na Zidu slavnih nađu spomen-ploče znamenitih novinara, urednika i voditelja Drugog programa. Nije slutio da će posle Minimaksa, Nikole Karaklajića, profesora Jevtovića i Milana Kneževića on biti sledeći. Prerano, ali zasluženo.

        Sada je u boljem društvu, gde je mnogo njegovih kolega. Neke od njih opevao je u svojim pesmama. Kada sam jednog od njih, Đorđa Balaševića, upitao koju bi tuđu pesmu voleo da je napisao, odgovorio je: „Nijednu, ali mi je žao što stih u tebi je Vojvodina zaspala nije moj.”

         Završiću stihovima iz tek objavljene knjige njegovog kolege Miloša Zupca:

 

 Uvek se rastajemo s delom Sebe, kada ode neko voljen i naš. Ali ljubav koju osećaš... ostaje. Tvoja je – da je daš.

 

         Počivaj u miru, dragi naš Radomane, i slava ti.

 

Bogomir Mijatović

 

Beograd, 19.11.2025.

Fotografija iz privatne arhive