ПРОЉЕЋЕ У ДЕЦЕМБРУ

Први пут сам отпутовао у Вргорац и Котезе с пролећа 2009. године. Са мном и за мном запутили су се Соња Шешлија, Милош Дробњаковић, Вања Срдић и Невена Стефановић. Сапутник је био и Синиша Младеновић, мој доброћудни маштовити пријатељ из детињства, коме сам по јунаку једне детиње враголанске серије из романтичног доба црно-беле кинематографије наденуо надимак ‒ Симица. Деминутив за снажног и стаситог момка с детињом душом. Пошао је у улози фотографа, а имао је да одигра важнију улогу на фестивалу.

У Далматинској Загори, сасвим одомаћен, чекао нас је Александар Миливојевић Кум. За разлику од Новог Сада и даљине од десетак часова тумбања по српској и херцег-босанској земљи, Котор Вргорцу није стајао толико далеко.

Када сам преко Мостара, Имотског и Љубушког коначно ушао у прелеп медитерански мали град, видео стогодишњу кућу Станковића у Котезима, упознао Ивичине родитеље и сестре близанке, срео радознале окупљене мештане, осетио сам да сам се управо вратио своме другом дому за који до тада нисам знао да га имам. Изашавши из комбија, угледао сам маркантног, високог човека обријане главе. Није ми било тешко да препознам Чопора. Загрлили смо се као стари знанци који су поново један другог пронашли. Био је то наш први сусрет.

Потом сам упознао Томислава Зорића, Стипу Перишу и Вјерана Павловића, тројицу Дугоселаца из Оловног Плеса. Недостајао је четврти, који је због болести у последњи час морао да откаже долазак. Њега сам први пут срео нешто касније и тек тада стекао целовиту слику о бенду за који могу да потпишем да је у мом досадашњем животу остао највреднији и највољенији.

Томислав Зорић био је стишан и смирен, наоко резервисан, али изразито драг и танкоћутан човек. Прихватио нас је као своје и необично заинтересовано слушао је наше пробе, необавезно расвиравање у шумарку у залеђу конобе, као и сам наступ у Котезима. На каснијим концертима, поново у Котезима, у Новом Саду и Челареву, Зорић би свирао с нама. Био је од оних ретких, драгоцених музичара који својим голим присуством осталима подижу степен интерпретације. Уз то, човек је био изванредан гитариста који је бирао да не свира соло деонице када се то очекивало од њега и не показује све што у преобиљу има у личном арсеналу. Упознао сам га када се увелико ослобађао од годинама акумулираног знања и вештине, када је био сасвим формиран музичар који је домашио увид да истинску моћ имају само они који бирају да је не покажу.

Стипе Периша је с почетка био повучен. Сакривен иза тамних наочара, седео је за свој грош, ћутљив и ненаметљив, уз алкохол и дуван. Када се касније, током дуге и дубоке ноћи у Котезима, попео на сцену, подигавши крагну кошуље попут рокабили јунака, када је залепио свој урлик за плафон камене конобе, када је почео махнито да плеше на бини, у његовом преображају препознао сам изворног рокенрол хероја, одлазећу врсту која се стално препорађа и враћа, ходајући спектакл.

Био је од оних модела код којих је Дилан шегртовао педесетак година раније. Није му требао микрофон. Фреди Нил и Дејв Ван Ронк. Као да је грешком промашио сцену за пола века, промашио географију и културну топографију, али то ништа није откидало од његове аутентичности. Брзо се показало да иза оклопа овог неспутаног дивљачног перформера, тихо и постојано пулсирају нежност, неупоредива мекота и људска топлина. У цивилству је био дубоко побожан и смирен, док је на сцени махнито разгоревао проповедничку ватру. Иако је Томислав Зорић имао саморедуковану монашку појаву, онај који би могао да одбаци сва земаљска добра и пронађе душевни смирај у неком самостану био је Стипе Периша.

Вјеран Павловић служио је попут музичке и људске ћуприје између оне двојице. Поуздан, благородан а опет изразито чврст момак. Радио је у традиционалном фолк-рок-блуз саставу, али је свирао из сасвим другог система који сам ја умео да осетим и препознам. Вјераново неоглашено музичко исходиште било је у новоромантичарском таласу из осамдесетих година. Својом суптилном природом и непогрешивим бас линијама повезивао је два фронтмена у Оловном Плесу, који су умногоме били супротни полови, при чему ниједан пол није био онакав какав је с површи изгледао.

Четврти човек Оловног Плеса ‒ млазни мотор, турбина, идеолог, филозоф, поетичар, поље огромне енергије ‒ постао ми је с временом најближи пријатељ, а овде га још нисам био упознао. Бојан Рађеновић тек је имао да се појави у мом животу.

Пред концерт у Котезима, Ивица, Томислав Зорић и ја разговарали смо о проблему с бубњевима. Бојан није допутовао, а публика у Вргорцу и Котезима тражила је од Оловног Плеса врућу рокерску крв и много жестоког ритма. Ивица није хтео ништа мање. Понудио сам им зато услуге мог пријатеља с фотоапаратом. Синиша Младеновић имао је радног стажа у новосадској панк служби из деведесетих година. Није знао песме Оловног Плеса, није био у свирачкој кондицији, али знао је и те како да погоди добош, бубањ и чинелу. Било је то предовољно за један изврстан импровизовани концерт у столетној кући.

После наступа, Томислав Зорић стајао је сасвим задовољан на вратима.

 – Нема рокенрола без Срба, хм? – парафразирао ми је једну стару девизу из нашег музичког жаргона деведесетих.

Тог пролећа у Котезима било је формирано топло језгро Нових Одметника. Онде је наступила и Загрепчанка Нина Ромић која је допутовала са својим тадашњим саставом и одсвирала сновите, меланхоличне а неповредиве песме, усред снажног кафанског жагора и густе завесе од дима. Била је налик авалонској првосвештеници која се мистичним гласом јавља са оне стране маглене копрене.

С Нином је тада као клавијатуриста наступао Орлан Тус, тихи младић господственог држања, лепог васпитања и дедићевске поетичности. Звао сам га Ескимом, по песми коју је написао и снимио са својим матичним саставом Мика Мале.

У првим редовима стајао је и дежурно се смешкао тамнопути Жан Жак Роскам, некадашња гитарска маскота нишке Галије. Белгијанац афричког порекла, „Жако” од миља, живео је у Вргорцу од краја осамдесетих и у овој људској питомини у крилу далматинског крша, мештани су га одавно рачунали у најегзотичнијег вргорачког зета.

Пред почетак заједничког концерта, погледали смо Зорићеву „Причу о добром лудилу”, документарни филм који је снимио о Чопору. Ивица је довео и једног професионалног певача клапа, за љубав Невени Стефановић.

Пошто се јутарње сунце над Далмацијом открило, након деветосатног карневала у коноби, Ивица и ја већ смо пили кафу у омаленој кући у Загребачкој 7. Он није спавао ни сат. Ја сам саставио два. Сан је за Ивицу Станковића био изгубљено време.

Када је наш циркус отишао из Вргорца, мој пријатељ је био растужен и осећао се потиштено и модро.

Почели смо да недостајемо једни другима и пре него што смо се растали.

Ми смо сви пошли у своје градове и државе, породицама и пословима. Ивица је остао у Вргорцу и Котезима. Када бих данас покушао да опишем своје осећање по повратку у Нови Сад, само бих огромне суме утисака разменио у непотребно обезвређен вербални ситниш.

Други пут сам дошао у Котезе децембра исте године, за божићне благдане. Поново комбијем, преко Херцег-Босне, на још један концерт са Оловним Плесом и Чопором.

Ивица је хтео да празник Христовог рођења проведемо заједно, као права стваралачка обитељ.

Тада сам се први пут срео с Бојаном Рађеновићем, четвртим колико и првим човеком у Оловном Плесу, оним драгоценим комадићем који ми је недостајао с пролећа. Бојан је после овог сусрета почео да долази к нама у Нови Сад и непрестано смо били у контакту. Виђали смо се мимо заједничких концерата, волели да будемо на истом месту, имали своје авантуре, узајамно разумевање и мале ритуале. Делили смо и сличне бољке, готово симултано их проживљавали.

Рађеновић је у младању био ортодоксни дугоселски панкер, момак који је пасионирано слушао њујоршку CBGB сцену и од Енглеза надасве волео The Clash. Пре Оловног Плеса, са Стипом и Вјераном радио је у Дангубама, најбољем дугоселском панк бенду. Најбољем, не само зато што других бендова тамо практично да није било. Међутим, шифру за своју боемску распојасаност Бојан је пронашао у једном хрватском шлагеру из осамдесетих. Неговао је несвакидашњу навику да уочи свитања, на сав глас, у крешенду пева „Скитницу” Јасне Злокић.   

На заједничком ручку који је Ивица сазвао у локалној кафани „Код Тина”, три оловна момка први пут су се појавила са својим госпама. Матија Мраковчић, Андреа Пернар и Јасна Рађеновић, трострука девојачка лепота која је попут трокраке сунчеве благости наједном осветлила мали вргорачки ресторан. Запамтио сам добро квалитет ове светлости.

Децембарски сусрет у Котезима био је хармоничан породични састанак више него ишта друго. Међутим, хоризонт пред нама је потамнио. Нешто се ваљало иза границе видљивог и приближавало се свакоме од нас.

Када нас је испратио, Ивица је поново био меланхоличан. Звао ме је после неколико дана телефоном и дуго смо разговарали.

Те године, регистровао сам у себи необичну смешу унутрашњег бола и детињег усхићења, симултаног осећаја недостајања и припадања, вибрацију која би се активирала сваки пут када бих после тога путовао мојим пријатељима, када бих узео да слушам „Ноћ без јаблана” Оловног Плеса или њихово „Мртво сунце”, када бих само помислио на моје одметничке другове у Хрватској. Та је вибрација и данас активна и не могу ништа да променим. Као да сам читаве комаде своје душе оставио тамо.

Између пролећног и зимског састанка у Котезима, у линеарном времену промакло је шест месеци. Осећао сам се необично, као да се потрошило целих шест година.

Толико заједничког искуства, импресија и дубоких осећања нагомилало се од једног до другог сусрета у прелепом, забаченом далматинском градићу.

Сада знам да су се нама месеци од почетка рачунали као године.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Стипе Периша, Оловни Плес