KANTONIZACIJA DEČJIH SNOVA

Zaludni zapisi, 27. mart 1992, petak

Hoće li se ovog leta dečaci bacati u virove Neretve u Mostaru, kako skakati sa sredine Mosta, šta ako padnu na ovu ili na onu stranu reke?

Jer Mostar se, čujem na radiju, deli. Sa jedne strane Neretve je njihov, a sa druge strane naš.

Njihovi su Rondo i Tabhana, naš Kujundžiluk do Starog mosta, njihova je Radobolja i hotel „Ruža”, naš je hotel „Neretva” sa onim čuvenim terasama nadnetim nad Neretvu, njihovi su parkovi, naš je Šantićev spomenik i Šantićev grob, njihovo je ono što nije naše, a naše je ono što nije njihovo.

Pola moje mladosti je njihovo a pola je naše.

Pola ničega je ničije a pola ničega je nečije?

Da samo ne bude tako, da se ova zloguka rečenica ne postvari!

Crne zore posvud sviću, moj Mariću!

Crna leta, crne zime, pobratime!

Ovako bi zalelekali u Bosanskom Petrovcu i u Grahovu.

Sve nas je i svud nas je jad spopanuo.

Svaka nada u opstanak kakve-takve Jugoslavije, izgovorena, bilo gde, ispada deplasirana. Ali volim da pročitam da se ljudi opiru.

U prošlonedeljnom „Oslobođenju” čitam poruku Mostaraca, upućenu sa mitinga na Trgu republike, posle drugog miniranja Partizanskog groblja.

„..Čuvajte vi sa po desetak milicionera sa automatima neke ministre, koji s vremena na vrijeme stižu u Mostar. Mi imamo snage da očuvamo ono nama najdragocenije: naš neponovljivi Mostar, u zajedničkom frontu Muslimani, Hrvati i Srbi...”

Nešto slično govori Emir Balić u „Vremenu”, onaj čuveni, ponajbolji skakač s mosta, čovek koji je za tu veštinu dobio i odličje olimpijskih krugova od Samarana.

Gledao sam ga dok skače, onih davnih godina mostarovanja.

Hoće li se ovog leta dečaci bacati u virove Neretve, kako skakati sa sredine Mosta, šta ako padnu na ovu ili na onu stranu reke?

U „Večernjim novostima” čitam tekst sarajevskih uglednih dečjih, i ne samo dečjih pesnika, Velimira Miloševića, Jakova Jurišića i Alije Dubočanina, u kojem se obraćaju bosanskohercegovačkoj javnosti porukom (oporukom?) „Pucanj u detinjstvo”:

„Osuđujemo kantonizaciju dečijih snova, deljenje i komadanje dečije mašte po nacionalnoj osnovi. U ime dece i života tražimo da se prst sa obarača stavi na čelo ne bi li se pretvorio u prst prijateljstva i ljubavi. Upozoravamo da će nas jednog dana baš ta deca pitati gde smo bili i šta smo radili i pozvati nas na svoj sud. Ne znamo hoće li imati milosti koliko ste vi imali zla...”

Isecam tekst iz novina i otvaram jednu od fascikli u koje odlažem neke rečenice koje će mi, nekad, ustrebati, nadam se. Na gomilici isečaka jedan sivi kartončić, dva zapisa ispisana mojom rukom iz neke godine:

„U svojoj sedamdeset i sedmoj godini, 14. septembra 1984. godine zapisao: Glavno mi je u životu: 1. – 1. Prolet. brigada”.

Citat je iz zapisa Koče Popovića.

Drugi zapis: „Svratio sam u svoj stan. Bio je zaključan. Mogao sam samo da pogledam u zadnju sobu kroz prozor, onako ovlaš. Nisam se setio rukopisa u fiokama”.

Ne znam, danas, ko je to pisao, kojim povodom, zašto sam ga prepisao, misleći da mi je to važno, ali je beleška ispisana ispod meni veoma bitne i drage Kočine rečenice.

Ne mogu telefonom dobiti Mostar, linije ćute.

Da li nas vide i čuju moji mrtvi prijatelji?

Hoće li stati ovaj suludi i nepotrebni rat ili će se razbuktati?

Hoću li ga preživeti?

Ima li ikakvog sudbinskog značenja što sam u mladosti dobio dve Goranove nagrade? Zašto Goranove? Ima li i u tome neko tajno značenje koje se može posudbiniti?

Nije li nam i Crnjanski, davno, u pesmi „Večni sluga” nešto poručio:

„Oplakali ste rat

i mislili sad je kraj.

O mučenici,

vešala rastu više

nego sin, žena i brat

i verna su, u beskraj.”

U koji beskraj, u čega beskraj, Miloše?

PERO ZUBAC

Kolumna za Našu Borbu