ЗАДУЖЕНИ ЧОВЕК

Има људи који воле да кажу како је човек једино биће које мора да плаћа да би живело. Истина, уосталом, на коју не можемо да заборавимо ма и да хоћемо – месечни рачуни у сандучету, број СМС порука које очитавају задужење у односу на оне поруке које приказују уплату, дажбине за дечје и родитељске активности, такозвани доприноси који се скидају с плате за такозване здравствене услуге које свакако треба два пута платити будући да осигурање покрива тако мало, а приватна пракса хоће за адекватан износ новца да покрије мало више, храна и одећа, разноразне услуге, школовање, путовања, искуства ове и оне врсте, ствари које волимо и не волимо – све је потребно платити. Вода, струја, грејање, одржавање. Голи живот кошта. Овај систем је, наравно, осмислио и организовао човек и он је тај који има користи или штете од система. Мањина се сасвим добро сналази, већина је подобна хрчку на точку који га врти док на концу не липше. Међутим, није новац једина монета за намиривање међуљудских дуговања. За живот какав живи, човек плаћа сопственим здрављем које – пошто га наруши – опет покушава да поврати новцем. Такође, плаћа елементарном снагом и животном енергијом, свакодневно и сваконоћно. Плаћа и емотивно – поготово је то људска специјалност, да једни другима наплаћују пројектована дуговања у валути осећања. А нарочито је патентирано доживотно задужење – примерице, огрешите се о некога, чешће нехотице него с намером, потом учините све што можете да исправите грешку, оштећена страна начелно прихвати извињење и намирење, али вас потом у годинама које долазе радо подсећа на то како сте се једном огрешили о њу. И схватите да сте ви заправо целоживотно у дуговању и да не постоји накнада која може исправити ту кривину. Да ћете непрестано плаћати за исту грешку за коју сте једном већ платили. Веома налик ситуацији у којој вам електродистрибуција стално преписује задужење из протеклог периода, а хоће то да ради и да не прокњижи уплату и онда када уредно платите рачун.

Додуше, већ је беба која стигне у овај необичан свет – драматично задужена. За оне који верују у реинкарнацију, сам долазак на планету исход је накупљене карме односно дуговања из протеклог обрачунског периода, тачније – хипотетичких протеклих живота. За оне који се држе вере у један једини живот, поготово за хришћане, свако новорођенче већ је обремењено првобитним грехом његових прапредака, почињеним давно, у земљи која се звала Рај. А за оне који не негују концепт Бога у свом систему уверења, ту су свакако очекивања која имају према деци. Да им плате за њихову родитељску уложену снагу, непроспаване ноћи, бригу и да обавезно одговоре на слику будућности коју су за њих испланирали.

Постоје и колективна задужења, национални дугови у односу на зајмодавце који се јављају с позиције моћи, као и попис дугова једног народа према другом. Ратови су крајњи начин наплаћивања ових дуговања, а цела масовна несрећа и страхота сваког ратовања у темељу потичу из убеђености да је неко некоме нешто остао дужан. Када мислите да је онај који је дужан инфериоран, можете да га презирете, као што можете да мрзите онога који се поставља као супериоран. Међутим, у корену свега овога јесте оно индивидуално дужништво које људско биће стиче самим чином рађања, као да се првим удахом и гласом већ дугорочно кредитно задужило у банци човечанства. Није чудно онда што нас све толико привлачи појам слободе. Нити је необично то што човек једино у смрти може да искуси истинско ослобађање. И што за отишавшег волимо да кажемо саосећајно – ослободио се. Као да се рађао само да би некоме нешто дуговао.

Напослетку, наше смрти су можда једина објективна мера људске задужености. Енергија коју је живот инвестирао у нас повлачи се из тела и враћа тамо одакле је дошла иако ми не знамо које је то место и можемо само да нагађамо или да се уздамо у картографију религијских учења или у процене савремене науке.

Шта онда може задужени човек? Можда да буде свестан намештаљке. Јер наместили су му, још како, они који су на Земљу дошли пре њега. Затим, да прихвати ствари на које не може да утиче и да настави уредно да плаћа своје мање-више објективне рачуне. И да – ако ништа друго – макар узме да опрашта дужницима својим, као у оној древој формули Оченаша. Не мора да буде верник да би то поштено учинио. Треба само да буде оно за шта се и родио – људско биће. Па да почне, свако од себе, да смањује нагомилани планетарни дуг који је реалан само онолико колико пристајемо да верујемо у њега.

Халил Џубран: Човек на самрти и лешинар