ODLAZAK UZ MUZIKU OPIJENE LJUBAVI

Neće biti da je slučajno to što se odlazak Petra Lukovića, novinara i kritičara koji je voleo da piše o muzici i urbanoj kulturi, podudario s dolaskom albuma beogradske grupe Glib, na kojem su ovi stari momci nakon dva EP izdanja i jedne dvostruke ploče odlučili da pođu putem kojim se češće ide – odabraviši voljene pesme svojih američkih i britanskih muzičkih uzora i snimivši sopstvene reflekse na taj izbor – ali su to učinili tako kao da opet biraju put kojim se ređe ide. Muzički arbitar i kritičar u doslovnom smislu, dakle čovek koji je neretko birao da kritikuje nečiji rad, Luković je ostavio odličan, dobar i manje dobar uticaj, a ponegde i izrazito loš, pogotovo kao model za one muzičke komentatore koji su izrasli u bledu impersonaciju najslabijeg Lukovića, a ne onog naboljeg koji je takođe mogao da se podražava i od koga je još kako imalo šta da se nauči. Značaj ovih imitatora Lukovićevog kritičkog pristupa nečijem muzičkom delu, u današnjici je dodatno efemerizovan činjenicom da je internet omogućio i legitimizovao sveopšte iznošenje mišljenja bez pokrića, primerenije rečeno – mišljenja bez mišljenja, ali s podrazumevajućim ciničnim zanosom koji je neuporedivo izraženiji i zastupljeniji od dobroćudnih, objektivnih, neostrašćenih uvida. To će reći da je Petar Luković bio među tamnim prorocima i pretečama današnje običajnosti javne kritike kao neutemeljenog obaranja i omalovažavanja ili s druge strane – jednako neodmerenog uzidizanja i slavljenja, pojave koja se, u najizoštrenijem vidu, svodi na ne tako davnu, neskriveno gorku rečenicu Arsena Vengera, filozofa i inovatora moderne fudbalske igre, kako se u naše doba mišljenje jednog Nobelovca i jednog idiota jednako računa i vrednuje.

Međutim, imao je Petar Luković prilično svetlu stranu, a ona je podrazumevala njegov urednički rad u časopisu X Zabava, koji je od sredine devedesetih do bombardovanja naše zemlje 1999. godine bio neophodna svetiljka i vodilja onoj mladosti koja je tražila smisla u sveobuhvatnom zlu, jadu i mraku. Za te novine, pisali su tada i Žikica Simić i Zorica Kojić, oboje duboko nadahnuti američkom urbanom kulturom i rokenrol mitologijom, oboje vrsni tumači i odgonetači, bogomdani esejisti, oboje dubokouvidni i sasvim neskloni pružanju negativne pažnje ma čemu i ma kome. Pisali su u slavu talenta planetarnih umetnika muzike i stiha, otvarajući svojim preporukama čitaocima vrata za privremeni boravak u boljem, vrednijem, uporednom svetu koji nije imao dodira s realnostima odrastanja u postjugoslovenskoj Srbiji. Pružali su tako, uz Lukovićevo urednikovanje, eskapizam koji je bio neophodan kako bi se pretrajalo do sutrašnjeg dana. I nadu da bi tadašnjost savremene, dominantno američke muzike mogla biti obećana budućnost naše. Na širem planu, nije bila reč o muzici, niti o kulturi, nego o celom golom životu u željenim okolnostima, onako kako smo te okolnosti, nasilno izolovani u rezervatu Evrope, mogli da zamišljamo.

Da je Beograd u devedesetim imao grupu Glib – da poređamo navedene elemente sada u odgovarajući kontekst – njihov bi muzički rad u krugu privrženika pomenutog eksapizma bio prepoznat i istican upravo kao pravovremeni, sinhronizovani odgovor na stvaralačke podsticaje koje je magazin X Zabava negovao. Međutim, od marta 1999. do februara 2024. godine, četvrtina stoleća je minula, a s tom merom i četvrtina naših života, pseudodemokratska revolucija na preseku vekova pokazala je brzo svoje naličje koje se poklopilo upravo s likom autokratske vladavine kojoj smo hteli da vidimo leđa, amerikana se na kratko objavila kao uzbudljiv muzički žanr u Beogradu, ali je danas znatno manje aktivnih ljubitelja tog pravca nego pre desetak godina, a kultura u svojoj celokupnosti proterana je u daleko zagraničje javnog prostora i interesovanja i nameće se paradoksalan ali snažan utisak da je bolje i časnije mesto imala u onoj zemlji kojoj je predsednik bio Slobodan Milošević. Vrednosti za koje se srčano zalagao otišavši Petar Luković, makar to činio i na pogrešne načine, nisu se uspostavile. U toj slici makro-poraza, opet, najlepše može da se sagleda veličina albuma Drunk Love Music sastava Glib.

Sedam je odabranih pesama velikana američke, kanadske i britanske muzike. Prva i završna pripadaju Nilu Jangu od čijeg su sastava Crazy Horse članovi grupe Glib preuzeli sonična sazvučja i instrumentalni stil. U izboru nema oportunizma, iako je za posvećenike sasvim logičan – Too Far Gone sa albuma Freedom i Music Arcade sa Broken Arrow izdanja. Potonju je interpretirao i tako posvojio i Hau Gelb, još jedan od inspirativnih stožera beogradske grupe. Između početka i konca, a Nil Jang je ovde i izvor i uvir, Folsom Prison Blues Džonija Keša, All Along The Watchtower Boba Dilana, Amphetamine Stiva Vina, Carmelita Vorena Zevona i Gloria Vana Morisona. Selekcija koja je dobro uravnotežila opštepoznato i manje znano, klasike i retkosti, standarde i neobičnosti, pri čemu je svaka pesma izvedena u istom duhu i temperamentu kojem se može samo iskreno pokloniti. Četiri čoveka koji se potpisuju umetničkim imenima – JB Glib (gitara, glas), Rooster Glib (gitara), C. Thornton Glib (bas) i Henry Glib (bubnjevi), a koji i mimo odabranog jedinstvenog prezimena sebe smatraju porodicom, pre nego bendom, uneli su u sopstvene verzije pobrojanih pesama izvođačku energiju koja je prvi put prepoznata u sedamdesetim godinama prošlog veka, korespodentnu sa izvornicima i njihovim odnosom prema sviranju, ali ujedno energiju jedne herojske epohe koja se verodostojno ispoljavala u klubovima, a ne na stadionima, pogotovo u zbijenom CBGB prostoru na Donjem Menhetnu u Njujorku. Otuda Drunk Love Music jeste susret legendarnih i zatajenih pesama pojedinih velikih ličnosti rokenrola, ali je ujedno delo četvorokanalne ljudske sinergije kakvu bi u čuvenoj artističkoj pank birtiji Hilela Kristala mogli da iznedre Television, Patti Smith Group ili Ramones. Autori kojima se na albumu skida šešir veliki su. Međutim, Drunk Love Music nije tek posveta njihovom daru, nego je i dubok naklon zvuku celog vremena za nama, u kojem se verovalo u isceliteljsku i preobražajnu snagu rok muzike. Ta promena koja se tražila i prizivala i u Beogradu i drugim gradovima i mestima u Srbiji tokom devedesetih, transformacija društva posredstvom kulturnih paradigmi, nikada nam se nije kolektivno dogodila. Ali čak i da je album grupe Glib stigao kasno i da je došao na adresu na kojoj nikoga više nema, on se objavio u jedino moguće vreme, kada su članovi sastava ljudski i muzički dozreli sasvim da nas podsete na davno junaštvo nekada nekontaminiranog rokenrola.

I neočekivani protagonista s početka ovog teksta, Petar Luković, dobio je tako prvorazrednu muziku za ispraćaj na drugu obalu, onu koja ne igra na njegove novinarske i životne promašaje, nego je dostojna njegovih najboljih pogodaka i građanske vere koju je zagovarao u ime drugačije, ipak bolje zemlje „za nas i svu našu decu”. Takva sanjana zemlja ne mora zauvečno da pripada utopiji. U skladu s naslovom osme pesme koja se nije našla na albumu Drunk Love Music, ali se odmetnula kao najavni singl, a pripada neuporedivim Bitlsima – Tomorrow Never Knows.