MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Памтим једну згодну причу мога оца о времену када је, као сасвим млад песник, неочекивано добио књижевну награду „ Горанов вијенац ” . До данас, до своје сада сасвим беле косе и седамдесет осам проживљених пролећа, наградили су га тачно онолико пута колико је година изнео и издржао у овој стварности. Ускоро ће његове награде претећи његове године. Ипак, Горанова награда остаће му најдража. Сасвим сигурно због тога што ју је добио у конкуренцији коју су чинили Добриша Цесарић, Драгутин Тадијановић, Јуре Каштелан, Десанка Максимовић, Оскар Давичо. Због тога што су сви они – категорија књижевних тешкаша – били на додели и седели у првом реду. И због Каштелановог неконвенционалног образложења које је, насамо, изразито весело изговорио мом Перу, а оно се заснивало на „непромењеном поретку ” . Каштелан је држао да је одлука о добитнику била идеална пошто је поредак остао непромењен. Нико се од побројаних песничких џинова није наљутио зато што је признање припало двадесетседмогодишњем младићу...

  „ Ми певамо да се постиде роботи ” – почиње песма „ Деца сунца ” (Изменевремена). Стих је Миљковићев. Бранко Миљковић се увек појављује у нашим песмама и одметничким разговорима. Упоран је и немиран. У једну песму улази, кроз другу пролази, у трећој се већ јавља да у њој остане и мало отпочине. Да није у Загребу пронађен мртав у двадесет седмој години, ујутро, како клечи под оним нејаким дрветом, можда би се касније, посредно, занимао за рокенрол. Бранко је волео пажњу. Музичари су се већ спремали да електричним десантом преузму медијски и друштвени примат песницима. Миљковић не би своју славу лако дао. Затекли смо се на Виру, поред Задра, испред викендице Томислава Зорића. Иван Шкрабе узео је гитару, накривио сламнати шешир коју му је пробушила бура, сео под трем и почео да свира нову песму. Ја сам недалеко скупљао смокве с мојом Миленом и Сунчаном Водановић. Иван Шкрабе је увек био способан за музичко повезивање с Небом и с Подземљем – ако треба. Кретао се лако и ...

Nije slučajno to što sam Hristinin album prvenac – čim mi je stigao uz karakteristično toplu poruku beogradske kantautorke – prosledio mojoj starijoj kćerki da ga čuje i pre no što ću ga ja poslušati. Milena je sada u svojoj četrnaestoj godini, a tri godine ranije poslušala je skicu za Hristinine Usamljene ljude , pesmu koja je pronašla svoje zaokružen lik na albumu Bedem . Ta je rana verzija uistinu pomogla jednom izrazito osećajnom detetu da podnese naleglu stvarnost i suočavanje sa samoćom u sebi. Još tada sam video da Hristina ima redak dar da svojom rečju i delikatnim, izrazito nežnim a opet sasvim odlučnim glasom beznaporno zaobiđe linije adolescentske odbrane od sveta i da s dušom koja prolazi kroz promene u mladom telu isceliteljski komunicira. Mladost koja je pod pritiskom prima Hristininu poruku kao topli, utešni zagrljaj starije posestrime po iskustvu. Hristinina lepa, devojačka pojavnost samo pomaže u ovom povezivanju. Razume se, nije Hristina snimila Bedem kako bi se ob...

Prva pesma na prvom albumu Bila Feja iz 1970. godine imala je vrt u naslovu – Garden Song i u pesmi jedan stih: „Sam sebe u vrtu sadim ”. Tačno četiri decenije kasnije, 2010. godine, u razgovoru s Robertom Limingom koji nije propustio da Feja okarakteriše kao „Selindžera britanske muzike”, zaboravljeni i bezmalo pobrisani pa kasnije otkriveni i odmereno glorifikovani londonski kantautor objasnio je motivaciju za pesmu i citirani vers. Vratio se sećanjem u šezdesete godine i posvemašnju generacijsku spiritualnu potragu za odgovorima i odgonetkama prirode lične i kolektivne stvarnosti. - Kako god, osetili smo da u našim svakodnevnim životima ostajemo umnogome uspavani za širu realnost. Verovao sam da tu postoji nešto da se otkrije, ali više svega, snažno sam osetio da zaista može da se otkrije, što je bio veliki korak za mene. Imali smo osećaj da smo kao ljudska bića imenovali stvari, na primer drvo ili leptir i da smo u samom činu imenovanja, na neki način, umanjili njihovu vredno...

„На сунцу гуштер – то може свако”, каже Шарло у Друштвеном књиговодству.  Ево стиха – максиме – девизе која би нашем песнику могла да буде морални и стваралачки кредо. Толико добар и правовремен, да га можемо сви користити у нашим животима, али тек пошто се дубоко загледамо у срж реченице. Тек пошто поштено издржимо огледање.  „На сунцу гуштер – то може свако”, попут источњачког наука да пријатељство не значи много у повољним околностима. Или да заоштримо мало ствари и променимо елементе у реченици: Данас бити песник – може ли то свако?  Горан Лабудовић Шарло јесте онај који у својим књигама не сакрива шта мисли о хиперпродукцији песничких књига, израженој баш у последњих тридесет година, колико трајемо у овом постјугословенском добу испод сваког културног и другог стандарда који смо могли да упамтимо. Не сакрива ни свој однос према попут ћелија рака умноженим књижевним наградама које се у круг додељују, често не према дару, него према припадности, организованости и подоб...