СВАКО МОЖЕ ДА ПРИЧА О ЉУБАВИ А МАЛО КО ДА ГОВОРИ ЉУБАВ

Милош Зубац: ПОВРАТНИЦИ У ЉУБАВ, изабране и нове песме, Графопринт, Горњи Милановац, 2021.

Милош Зубац је учинио два важна корака, оба ретроспективна али окренута ка будућности: сабрао је своје објављене и необјављене песме и штампао их у Горњем Милановцу некадашњем лидеру дечје и не само дечје штампе, у Графопринту, чије име подсећа наше генерације на велике, озбиљне штампарије, које су прерасле у издавачка предузећа чекајући милионити примерак књига, новина, часописа, календара или роковника. Осим навале сете и успомена, увек ми је над главом нада да ћемо се једном опаметити и сабрати све што смо изгубили са једнаким жаром као када смо губили.

Пре неколико година писао сам у „Трагу” о Милошевим песмама и био искрено и до краја одушевљен стиховним призорима и интелигентим решењима, ритмом и стилом. И сада сам, читајући ову књигу, препознао сва места на којима сам радовао себе и бодрио се да је права поезија непорецива у свом квалитету и вечно недоречена и јака без обзира на садашњост и будућност која је, чини се, пожурује некада уназад, некада унапред, као када се испира шљунак на златоносном потоку, а са циљем да би је дорекла. Они, који су поверовали да је прошлост поезије њена једина садашњост и будућност, погрешно су схватили ону Матијину да је пред нама прошлост. Не мисли се на књижевну, већ на поредак ствари у свету који се није променио. Једино што савремени човек има свемогући телефон, а давни је човек то решавао там-тамом или димним сигналима, и што савремени човек брже путује, док је онај давни путовао мислима, о чему се шкрто „шерују” сазнања путем малог екрана. Свесни овога, спремни смо за путовање поетским коридорима Милоша Зубца. 

    Милош Зубац (фотограф: Живота Јевтић)

                                           

Окупити песме расуте по бројним књигама у једну, својеврсну антологију да је тако назовемо, велики је изазов за песника. Будући да има песника који су, како рече Арсен, одавно надживели своја дела, Милош је храбро изабрао своје песме да им судимо на поменути начин. Има ли живота, струји ли у њима крв стваралаштва као када су написане, чему данас служе, да ли кореспондирају са тадашњим временом, и колико слуте време пред собом, само су нека питања у тренуцима када се овакве књиге раскриле и започне путовање. Није лако бити свевремени песник, посебно ако се на уму има она мисао Душана Ковачевића изговорена кроз уста „троименог подстанара”: Будало, зар не видиш да су све добре песме већ написане? Недуго затим, и сам је Душан Ковачевић написао изванредну песму „Говорник”, што сугерише да још има да се пише! И тако даље! Окупивши своје песме око вечне логорске ватре, Милош Зубац је узео гитару и многе од њих пропевао дајући им крила кантауторска што замах поезије чини доступнијим. А таква ми се учинила и ова књига Повратници у љубав, истовремено платформа са које песничке слике преко микрофона пролазе кроз децибеле и путују до бројних чула поетских сладокусаца.

Душко Трифуновић је у своје време записао: „Милош Зубац у својим песмама ником не ласка, никоме не тепа, не подучава, не поправља свет...он говори о ономе што сви виде и осећају, али он се досетио да то лепше каже. Он говори о животу и о смрти, и о љубави између...”, док се у осврту Драгомира Брајковића примећује: „Језичка енергија, сабијена у једноставне а језгровите стиове, код Милоша Зубца је гаранција да ће песмом запљуснути неке друге обале. Његова је књига певање о немогућем, подупирање снова и буђење ватре. Оне без које је свако стварање лишено успеха...”

За песника формата Милоша Зубца сва страдалност ратова и залудности човечанства стала је у малу песму Стари знанци: „...усред тешке војне, / на супротним странама, / да криомице од свих / једно другом / покажемо пола сачуване новчанице”. Било је речи о оним песницима који су надживели своја дела, а како се до тога долази појашњава нам се у песми Када песник упрости значења: „...И можда на концу прославити име / аутодекодираног / сиромаха / који је сам себе протерао / из раскошне краљевине / језичких могућности / Не би ли другима био ближи”. У песми Иносфера запажамо јединствен лирски титрај: „...Спустим главу у крило / седмозимој / девојчици / Она се насмеши / мом замору”. Искреност душе песникове у песми Магија Милош нам дочарава стиховима: „Када нечија радост постане твоја, / и туђ губитак осетиш као свој, / коначно ћеш видети / целог себе у животу. / За видљивост је, не за / невидљивост, потребна магија”. Свевременост свих праваца поезије ретко се где може видети у пуном сјају као код Милоша Зубца, посебно у песмама Поетика ожиљка, Љубавна песма, Човек са звезда, Отац на балкону, Благданска инверзија, Конзументи, Паралеле, Јефимија и Кад земаљски завет буде ван снаге. Све поменуте песме додирују се и прожимају са оним из далеких година када се Милош огласио као песник и које су распоређене у првом делу књиге. И да до краја будем јасан, читалац ће то најбоље осетити када крене од прве песме. И биће му леп и важан осећај да Милош Зубац нарочито у песмама кратким и кротким, саопштава много више него што смо у неким поемама сретали током читалачког стажа. Успео је, наиме, да досегне онај ниво комуникације где се поезија превара у слику и музику, имамо филмичност, ту, пред нама. Импулс да склонимо поглед са књиге и погледамо далеко кроз прозор свог бића чини се ванредним домашајем Повратника у љубав. Све је то ватра поезије, драги читаоче. И живот.

Горан Лабудовић Шарло

                                                                                                               

   Графопринт, Горњи Милановац, 2021.