ПЕСНИКУ. ПРИЈАТЕЉУ. ЧОВЕКУ.

Ово није предговор. Ово су крокији моје жеље да поклоним нешто Милошу, песнику, пријатељу, човеку. Неком ко мени, људима, овом свету дарује себе. Кроз стихове. А за мене су стихови драгоценост немерљива, чак и у непоетичним временима. Штавише, посебно у таквим временима.

Неколико Милоша познајем; сваки ми је на другачији начин драг. Не, не тежи томе да буде као Фернандо Песоа, али његово стваралаштво је многолико. Видећете, неколико Милоша и ви можете упознати ако допустите његовој поезији да вам их представи. Јер Милош-песник је идентитет који најјаче пулсира у њему, његова срж јесте поезија.

Када је био студент, стихови су још увек спавали у њему. Чекали. Скупљали мирисе, боје, осећаје…А потом…

 

„Пепелних рамена, осмехом

овијен, сјахао је, спреман, за дарове многе да умножи себе.”

 

Од тада, све до сада, Милош-песник дарује.

У аутентичном ткању његовом, у белини између његових стихова, слуте се танане споне с песницима које смо волели, које волимо. Поезија тако дише, пулсира, живи…

Мада пева да „речи, свеједно, не припадају нама”, Милош воли речи, воли их као и музику, поштује их, уме да их припитоми, урања у њих попут Бастијана Балтазара Букса. Апсолутно „будан и детиње присан” – ствара потпуно нови, свој свет.

 

„…Сребрно тада се смеје

и кристално одзвања гај.

Стварање њему је

игра.”

 

На трен, уз покоји стих, могли бисте чути звук гитаре, глас Милоша – хроничара једне резервне културе, Милоша с Пркосом Друмским и с Новим Одметницима.

Већ на некој следећој страници, упознаћете Милоша-оца који поносно расте са својом децом, учи од њих, јер су она „наши одрасли звездани жиранти”.

Стоји будно покрај своје „будућности удобно распоређене на две љуљашке”.

Открива нам своју оазу спокоја...

 „Спустим главу у крило

седмозимој

девојчици.

Она се насмеши

мом замору.”

 

Једног доброг дана, у једном необичном огледалу, спознао је себе – другачијег; од тада, ни себе, нити свет не при(с)хвата сувише озбиљно.

Док сања далеке кедрове, Милош схвата…

 

„Нисмо много важни…”

„Само смо могућност.”

 

Слути...

 

„Густа и тешка ноћ однеће

наш разбољени свет…”

 

„Наше ће песме постати благе.”

 

Саветује…

 

„Допусти другима да оно што јесу

буду и путем оног што нису…

Њихов избор стварности.”

 

Закључује…

 

„Чему придајеш пажњу,

једнаку пажњу ти врати.”

 

Умешно а спонтано, златом спаја крхотине сећања и осећања и парчиће древних мудрости у песму. Баш као што речима, умећем шамана, уме и да зацели рањену особу. Истински је то мајсторлук. Милош – кинтсуги-мајстор…

 

Александра Боројев 

(поговор књизи Милоша Зубца ПОВРАТНИЦИ У ЉУБАВ, Графопринт, Горњи Милановац 2021)