ИСКОН – од данашњице до давнашњице (Прстен младожењски)

Када се, на пресеку два столећа, група Искон јавила да у тадашњем младању донесе свој аутентичан доживљај српске и балканске музичке баштине, нису били једини и нису били усамљени у позиву интерпретирања древних народних песама – постојао је у Србији један снажно надахнут круг музичких истраживача и извођача, опредељен за огледање у традиционалним изворима, преношеним с колена на колено, постојала је идеја која зближава, увезује и повезује и постојала је потреба да се након тешког распада заједничке земље и утопијског југословенског сна који се пресвукао у кошмар, људи врате сопственим коренима, ако икако имају чему да се враћају. Једна људска интересна заједница у коју је било улагано много, болно се растурила – ваљало се окренути оној заједници која је вековима претходила, која је имала своје утврђене обичајности и неписане законитости, свој дух и своје трајне вредности, своју етику и морал, најбоље сачуване у памћењу народа који пева. Сасвим је неслучајно то што су се младићи и девојке из ондашњег Искона појавили баш када је ојачало интересовање за изворну музику, јер иза онога што се тада могло очитати као музички и сценски тренд, стајала је жеља искорењеног овдашњег човека из деведесетих година да пронађе нови-стари свет у којем ће се осећати добро и сигурно, да се наново утемељи и поново постане део једне сврховите заједнице у коју вреди веровати. Није случајно ни то што су одабрали име Искон, јер управо су исконске вредности биле оне које су нам, са обе стране контакта на размеђи два столећа, највише недостајале. Као што, на крају, не може бити случајно то што су се после шеснаест година уздржавања од објављивања, вратили својим трећим албумом Прстен младожењски, каљени с годинама, из ондашње младости уходавши у данашњу зрелост, притом доневши овај албум на неочекивану чистину на којој готово да више нема дискографски активних актера оног заједничког покушаја повезивања са заборављеном народном душом. Повратак Искона студијском раду и пратећим концертима тако се обремењује нарочитим значењем – некада најмлађи наш састав поклоњен етностваралаштву, сада је онај с највише година за појасом, мали колектив који није престајао да оживљава свевремени народни дух и када није објављивао албуме, група неизмерно вредних и даровитих људи који практично сами имају да опет успостављају мост између растрзаног појединца данашњице и хомогене заједнице давнашњице.

Прстен младожењски – у пуној симболици магијског предмета који заветно венчава – осим као насловни мотив позајмљен из једне од песама на албуму, јавља се и као прелепа метафора заветовања групе да ће и у добру и у злу једнако волети, славити и заступати вредности наше усмене традиције, интерпретирати их у духу извора, не остајући дужни ни сопственој креативној потреби да у аранжмане, засноване на канонским структурама, уносе одмерене интервенције и да се тако не оглуше о исконску потребу људског бића да се игра и забавља. И саме ове песме-чуварке народног памћења, пробране с косовског, македонског, бугарског и босанског етнопсихолошког и географског простора, пребојене забрањеним или жуђеним љубавима, умногоме оријентисане на оно што се догађа или не догађа а сања се између мушкарца и жене, нису лишене игривости и хумора и не могу се изводити без живе интерпретацијске маштовитости. У Искону је има, од искона је има, а најснажније се то осети на концертима овог изузетног, данас у толико аспеката суштог и насушног састава, поготово у вибрантној размени мушке и женске извођачке енергије. С тим у вези, ма колико да се традиционална песма мора изводити правоверно, у кругу познатих, очекиваних, устаљених форми, не треба подразумеваност и стабилност у изразу узимати здраво за готово – чланови Искона, а Дејан Анђеловић, Миланка Настасовић, Оља Њаради, Балша Пешикан и Огњен Шућур јесу они с највише стажа, удружени с још четворо млађих инструменталиста, уносе у свако заједничко концертно искуство здравину, лакоћу, духовитост и релаксираност који се стичу једино у суми појединачних животних искушења, тежина, озбиљности и напетости. Само онај који је пропатио и који се рвао са собом и животом, зна да оствари истинску лакоћу вишег реда у извођењу народне песме. Наступи групе Искон зато су данас драгоцена могућност да се присуствује сазивању, рекреирању и најпосле макар и кратком оваплоћењу лековитог народног духа из наше колективне старине, који је уистину одавно затомљен, али је сасвим сигурно – жив и потребан сваком људском бићу које пати због осећаја суштинског неприпадања или несуштинског припадања овој стварности коју делимо. Отуда нам се Искон, после две деценије трајања, није вратио насумично, него нам је стигао – спасоносно.

 

У Новом Саду, између два концерта групе Искон, 3. септембра 2021.