ШТА СУ НАМА РЕЧИ

Недавно сам прочитао статус на друштвеној мрежи, који потписује једна Новосађанка, професорка на академији, дакле жена која би требало да буде универзитетски педагошки прегалац, а у којем је сасвим неувијено бацила клетву на све оне који не желе да се вакцинишу и то клетву која зазива ни мање ни више него умирање њихове деце у најстрашнијим мукама. Да не знам у којем столећу сам се затекао, могао бих такав текст да сместим у обичајност средњовековних пресуда људима од науке, које изриче црквена инквизиторска организација. С том разликом што се ова жена с клетвама самовољно јављала управо у име прогресивне науке коју жели да заступа, а против људи које она држи за затуцане. У подтексту оваквих исказа, ма и да није експлицитно наведено, затуцани су они који су верујући, побожни, у Србији доминантно православни. Месецима уназад могао сам да прочитам и објаве људи које непосредно познајем, поједине изразито добро и довољно дуго, мимо свакодневног виртуелног саобраћања, а које нису биле толико екстремно тониране, али јесу достизале знатну емотивну температуру и поручивале да ће невакцинисани сами да буду криви када деца почну да им се разбољевају и умиру. Као по договору, као да иста свест или несвест пише овакве поруке, људи који су изабрали да не приме вакцину, оцењени су као нецивилизовани, примитивни, дивљачни и опасни за разумне грађане и грађанке који полажу своју веру у науку и примањем вакцине – прве, друге, треће и сваке наредне – чине службу заједници у којој живе. Такође, сâм избор да се неко не вакцинише квалификован је као нелегитиман зато што угрожава здравље колектива. У овој ствари, веле они, једино исправно било би да слободе избора уопште нема и да вакцинација буде обавезна. Дабоме, ово су примери изоштравања и далеко је од истине да већина вакцинисаних у Србији размишља и говори овако фундаменталистички и зилотски – да намерно сада употребим термине који претежније припадају религијском него научном терминолошком оквиру. Намерно зато што они који се осећају и постављају цивилизацијски напреднијим од других и то чине острашћено и арогантно – а све у име медицинске и фармацијске науке – не само да то нису, него се јављају с позиције која је парадоксално најближа типичном верском сужавању перспективе и убеђења да ће само одабрани, у овом случају они с потврдом о вакцинацији, моћи да стигну ако не баш у Царство небеско, а оно бар на неко заслужено летовање, на неки масовнији забавни догађај или да ће – узмимо практичан пример – моћи да наточе гориво на некој пумпи. Ово последње наводим зато што пријатељ који живи у Словенији није могао да напуни резервоар свог аутомобила без „потврде о цијепљењу”. Тоталитарна памет, уистину, увек се позивала на цивилизацијске разлоге и то није ништа ново у историјској матрици. Проблем је у томе што не могу да зажмурим пред истинским мотивом оних који се гласно залажу за добробит колектива а покреће их искључиво страх за сопствени живот, који се потом декларативно пресвлачи у бригу за ближње. А када ближњи или они мање ближњи бирају другачије, севне инстант-клетва или душебрижно упозорење. Речју, неко овде лаже себе а лаж воли да се шири. Баш као вирус.

С друге стране, да не остане нејасно, овај текст не пише човек који је противник вакцинације нити је заступник невакцинације. Како расуђујем о питању који неко хоће да представи као цивилизацијско а неко га види само као још једно сегрегацијско, знају они који су са мном у протеклих годину и више дана чистољудски разговарали о томе шта да чине или не чине. Нити је заслепљеност емоцијама и склоност осуђивању и каменовању, макар виралном ако већ не може опет да се уприличи на тргу као у Христово време, резервисана само за једну групу у овој подељености међу људима. Напротив, камен хоће да полети и из другог табора – један кантаутор кога познајем, изузетан и као стваралац и као човек, предочио ми је статусе на друштвеним мрежама у којима га се део дојучерашње публике јавно одриче само зато што је изјавио да му није битно коју ће вакцину узети али да је коначно преломио и да ће се вакцинисати. И могло би тако унедоглед, примера има из дана у дан, из месеца у месец, а тема овог писања није вакцинација, већ нешто суштински важније – како ми користимо речи и колико оне откривају о нашем душевном здрављу.

Постоји једна древна девиза која учи да речи треба користити тројако – за помагање, за благослов и за напредовање, где би напредовање било просто кретање кроз дан који нам је дат, до наредног свитања. Дакле, не у каријерном смислу, него у општеживотном, што подразумева елементарну комуникацију с другима. Све остало била би мање или више изражена манипулација речима зарад личног интереса, привлачења пажње, стицања боље позиције у односу на некога, остваривања претпостављене или конкретне предности односно користи и слично. Такође, речи можемо да користимо како бисмо се психолошки олакшали – а симболичке физиолошке конотације готово су неизбежне овде, јер небројени људи употребљавају их тако, поготово у данашњем свету друштвене умрежености. Просто, они се олакшавају. Најпосле, начин на који користимо речи говори увек искључиво о нама, а не о ономе кога у тим речима помињемо, било по добру било по злу. Говори о томе ко смо и какви смо, одакле се јављамо, какви су наши унутрашњи садржаји, шта нам то недостаје у животу. Јер речи нису друго до одећа у коју облачимо оно што мислимо и оно што осећамо. Својеврсна вербална телесност за манифестовање нашег невербалног, умног и емотивног света. Све је то толико једноставно и јасно да је некоме углавном пресложено и магловито. Јер да онај који осуђује и пресуђује речима и користи речи за клетве заиста разуме колико тиме казује о себи а не о другоме, колико открива о својој позицији душевне усамљености и невољености, колико ће му се та убиствена смеша туморних осећања и мисли као по закону вратити, свакако би добро одмерио да ли је сврсисходно икоме страсно желети болест и умирање. Осим ако гола мржња у речима није несвесно артикулисан позив у помоћ и потреба за љубављу – која тешко да може стићи на исту адресу с које се мржња шаље.  

Надаље, начин на који се речи медијски користе у пандемијском времену, с доминантном тенденцијом да се људи уплаше и из страха поступе у складу с препорукама о вакцинацији, а не из сопствене будне свести, непогрешиво упућује на оно што је један велики певани песник ових простора умео да дефинише реченицом: сваки говор о злу је пропаганда зла. Ако верујемо да се болести искључиво добијају споља, а да се не развијају изнутра, ако у другоме тражимо кривца а не у себи одговорног за личну добробит, ако чак и када се болест заиста преноси вирусним путем занемаримо да има нешто и у одговору нашег тела то јест у имунитету, онда је континуирано пребројавање умрлих и свакодневно извештавање у цифрама заражених управо оно што нам треба да се разболимо или да изгоримо од неспокоја. Осим ако не прихватимо чињеницу коју би данас и замашан део службене медицине потписао – да квалитет мисли, осећања и количина накупљеног страха имају везе с нашим здравственим стањем. Да није тако, не би нам готово сваки специјалиста уз дијагнозу и преписану терапију додао да „обавезно смањимо стрес”. Ми не можемо знати колико би људи умрло да смо, примерице, били потпуно ускраћени за јавну пандемијску статистику, да публика није непрестано бивала изложена тамним бројкама и слутњама јавно ескпонираног дела медицинске струке. Осећај ми казује да би мање света пострадало. Разбољевали бисмо се, још како, јер вируси постоје, па тако и овај којим се бавимо две године уназад. Али медијски стимулисан страх од смрти никога заправо није излечио, нити може некога сачувати од заражавања. Може, међутим, прилично ослабити одбрамбену способност организма. Ово зна свако ко је у свом животу, пред разбољевање од било којег ранијег, мање разглашеног вируса, осетио и препознао у себи нервозу, бес, нерасположење, несклад као непогрешиве сигнале да ће тело ускоро попустити.

Ако, дакле, не користимо речи за помагање, за благослов и за напредовање, биће да их употребљавамо за одмагање, за клетве и за – назадовање. Јер речи имају свој обавезан емотиван и интелектуалан садржај, без којег би биле обичне апстрактне љуштуре. Садржај им даје квалитет односно вредност. А иза садржаја стоје намера и психофизички статус личности која речима хоће да комуницира. Уколико страх, гнев, замерљивост и нефилтрирана мржња испуњавају речи којима се служимо да се повезујемо с другима, онда таква осећања долазе управо од нас а не од неког спољњег чиниоца и изазивача и то је све што некоме такви можемо да понудимо. Не говоримо ми другима оно што им говоримо, него им говоримо оно што јесмо или нисмо. Нису речи безазлене алатке, умеју да изазову, да повреде, умеју да униште нечији живот, да заподену целе ратове међу народима. Уз то, оне су и дословно – патогене и вирулентне. Треба ли подсећати, умеју оне и да исцеле, спасу, измире, уједине. Ваљало би зато да се пре но што се упустимо у дневно и ноћно заговарање вакцинације или невакцинације темељно посветимо садржају речи које хоћемо да понудимо некоме било непосредно, било дописно. Јер један жилав и злоћудан вирус, онај који не региструје медицинска наука, онај који се не зове комбинацијом скраћенице и бројке, прилично се одомаћио у овом кутку планете, у нашим мислима, осећањима и – речима.

20. септембра 2021.

Хијеронимус Бош, Христос у Лимбу