ПОЕЗИЈА ЧИСТОТЕ МИЛОША ГАЛЕТИНА

Милош Галетин: Када опет осетиш лето

Милош Галетин један је од последњих песничких мохиканаца данашњице – имајући у виду оне који су рођени седамдесетих година прошлог столећа. А није да немамо песника у његовој генерацији и нараштајима који су непосредно претходили или се надовезивали, напротив. Много је оних који у нас воле да пишу поезију и нека је тако, макар се више не знало ко то све што је написано чита и да ли уопште чита. Међутим, Галетин не иде у множину, он упорно стоји усамљен, по страни, сасвим свој, свесно недовољно прилагођен и неумешан у савремени песнички плуралитет. Њега разликује то што није само од оних који воле да пишу. Он сваким својим поступком, било песничким било животним, изграђује и одржава нешто што има мало који овдашњи аутор. Утемељени песнички идентитет. Његова самосвест увек ће се представити доминантно као песничка. Потом као просветарска. Он неће рећи да пише помало поезију и да то чини из хобија. Он ће одрешито изговорити – ја јесам песник – као најприродније исказивање своје личности. Све друго што би рекао, било би хуљење на сопствену суштину. Одрицање од себе самог.

Још нешто важно. Галетин је социјално ангажован човек. Увек спреман да реагује на политичку бестијалност и друштвену отуђеност и ојађеност нашег доба. Али, његова поезија не познаје тај део песниковог карактера. Као да је љубоморно чува од прљавости и тешких изазова којима је – бивајући човеком међу вуцима – изложен. Као да својом девојачки чедном песмом супротставља чистоту, нежност и љупкост грубостима времена у којем живи. Његова је поезија највећма сетна, топла, меланхолична. У својем језгру, романтична. И с годинама, све се више формом ближи оријенталној једноставности, сажетости, где је цела његова песма кондензована у један удах, један дамар, један откуцај срца. Последња Галетинова збирка стихова, још рукописна, Када опет осетиш лето, сачињена је од таквих, најчешће кратких, сведених лирских рефлекса с карактеристичном галетиновском музиком и понављањем појединих верса у служби ефекта заокружености који настаје приликом усменог изговарања његове песме. Јер Галетинова поезија уистину је писана да се говори наглас или да се испева. Чињеница да је Немања Нешић већ унутар рукописа издвојио цео циклус песама којима је подарио музички живот и да је то учинио својим неочекиваним повратком духу изворног рокенрола из педесетих година, говори много о новим Галетиновим стиховима. Када опет осетиш лето песникова је позивница читаоцу да се врати у невиност и младање, у изворност и неусиљеност постојања.

Галетин је песник који се увек обраћа некоме. Неретко неузвраћеној или пак узвраћеној али стицајем животног удеса неоствареној љубави. Јер љубави и те како умеју да буду узраћене а неостварене. У сржи његовог певања јесте својеврсни љубавни губитак који он стоички подноси. Отуда утеху проналази у равничарској флори, у блискости бића малих животиња, у аласком амбијенту и покаткад – у чистоти присуства неког детета. Има дидактичних лирских тренутака када се правоверно надовезује на Змаја и када пева из традиције другог једног столећа у српској књижевности. А има тренутака када се враћа својој одисејској природи, када се његова ванвремена песничка свест наједном рашири преко неколико миленијума и смести у митолошку бродицу која после дугог избивања у рату непрестано тражи наоко недохватну завичајну Итаку. Када опет осетиш лето није књига какву Галетин није већ написао. Али је истовремено књига какву песник његовог формата сваки пут пише као да јесте први пут. Јер он је један од малобројних, заиста судбином предодређених и позваних да упркос недостатку разумевања околине, упркос месту и неместу поезије у савременом свету, увек изнова, увек неодступно и неуморно – подиже своју лирску задужбину.

Милош Зубац