Милош Зубац - Паралеле 1&2

Не знам да ли сам добро решио загонетку коју ми је са ова два албума поставио Милош Зубац, човек са којим осећам велику блискост, иако нисмо у животу провели више од пар сати заједно, кад се саберу сви наши сусрети. Наши се разговори воде преко наших јавних дописивања, иако ту нисмо равноправни – он је уметник а ја пуки коментатор. Ипак, кроз његову уметност и моје коментаре се све боље упознајемо. Да ли се познајемо довољно да проникнем у суштину „Паралела“, то не знам, тим пре што се оне могу посматрати из различитих углова. Из угла синхроницитета никако није случајно што су Паралеле настале 2018. и 2019 године, паралелно (да, паралелно!) са настанком албума „Манастири“. Карл Густав Јунг би рекао да то није случајно јер „Манастири“ и „Паралеле“ повезују духовно и световно наслеђе породице Зубац.

Световно и духовно се у Милошу Зупцу прожимају на најбољи начин. Духовно се просто своди на љубав, баш као што и треба да буде. Духовни живот Срба је данас незамислив ван историјског контекста, који, бременит лошим наслеђем, не дозвољава безграничну, безусловну љубав какву је Исус Христ проповедао. Милош не хаје много за приступ по коме се патриотизам заснива на агресији према другоме. Послушајте зато песму „Херцеговина“ Николе Нинковића (која је у априлу ове године издата као сингл) коју је Зубац извео са Нином Ромић, та песма је најбољи пример за безусловну љубав коју помињем. Херцеговина је заједничка отаџбина обе ауторске личности које изводе ту песму а које се разликују по полу, вери и земљи у којој живе, али љубав према Херцеговини поништава све те разлике.

 

„Ако рај није место, него време, твој га је отац управо двоструко задобио“ - та је реченица из песме „Паралеле“ кључ за разумевање ова два албума. Симболи трајања, али и сама супстанца трајања у просторно временском континууму, су Меј (Паралеле I) и Милена (Паралеле II) Зубац, ауторове кћерке, које су, свака на „свом“ албуму, чак приложиле по једну своју ауторску песму. На Мејином албуму (Паралеле I), у песми о којој говоримо, љубав се поистовећује са породицом чији је сваки нови изданак паралелна линија која долази из бескраја и иде у бескрај. Објаснићу ово подробније када будем говорио о Миленином албуму (Паралеле II). У насловној песми „Паралеле“, отпеваној у форми проповеди, Милош говори о преминулом деди својих девојчица и опет о безграничној љубави која је ипак немоћна пред само једном ствари – пред чињеницом да смо смртни. Још човек није нашао рецепт како да се припреми за тренутак завршетка живота нама драге особе, или како би то песник у песми „Човек са звезда“ лепше рекао, „орочене космичке мимикрије“. „Уснули шинобус“ нас научи да је безусловна љубав у ствари потпуно исто што и безусловна доброта, али нас истовремено, на најблажи могући начин суочава са чињеницом да се данас те ствари могу наћи само у сновима. 

Друга паралела је „Отац на балкону“ који са пиједестала претка усмерава свој поглед „негде између“ своје позиције и позиције својих унука које се љуљају на љуљашкама у парку, узалуд покушавајући да, кроз наслаге времена прошлог и будућег, докучи пут тих паралелних правих линија лансираних са њихових седишта. Имајте ипак у виду, као што аутор, коришћењем љуљашке као метафоре, показује да има у виду, да је оно што сваког од нас гура напред оно што је било пре нас. Знате како љуљашка функционише – мора се начинити неколико корака уназад да би се добио замах. Као да нас они који су били пре нас гурају да идемо даље. И кад нас та енергија добијена од прошлих генерација лансира у будућност, и кад достигнемо највишу тачку, закони физике нас подсете да морамо да се вратимо, да се поново напунимо енергијом предака. То се зове традиција, ако се не варам?

Зашто паралеле, зашто не једна, бесконачна права линија. Просто зато што је човеков овоземаљски живот ограниченог трајања (па линија није бесконачна) и зато што ми и наши преци и потомци нисмо идентични, већ је свако јединка за себе. Зато су линије које представљају нашу децу паралелне са нашим линијама, баш као што су наше линије паралелне са онима од наших родитеља. И тако у прошлост, и у будућност. Сваки родослов, чак и кад га погледате нацртаног на папиру и јесте раван дефинисана паралелним линијама. У прошлости, та раван има свој почетак, који је заједнички за сав људски род, и по Библији (прамајка Ева) и по науци (митохондријска Ева), у будућности пак, крај је несагледив. Но, вратимо се Зупцу и његовој причи. Пут те две мале душе које се безбрижно љуљају на љуљашци је ипак само њихов, па ми који смо били пре њих можемо само да им желимо да буде испуњен на прави начин, а себи да желимо да га што дуже, са довољно али не и превише удаљене паралеле, пратимо. „Остани тако лепа“ је породична сага на трагу „Побратимства лица у свемиру“ Тина Ујевића и његовој сродности душа, или је, пак, својеврсни коментар Дилановог стиха „тада сам био много, много старији, сада сам млађи него тада“. „Избор стварности“ је тема за размишљање, где се ауторова толеранција своди на праштање морално посрнулима, што нас опет води ка дублету доброта/љубав. „Магија“ је емпатија као испуњење. „Стеларно јемство“ нас враћа на тему којом се бави овај албумски пар, а тема је трајање од искона до вечности.

Музика је на Паралелама само подршка поезији, јер Милош Зубац је пре свега песник. Ипак, избор музичара за Паралеле I и Паралеле II извршен је врло пажљиво, што свакако није случајно. Прву паралелу су радили музичари повезани са Новим Одметницима, неформалном групом музичара окупљеном 2010. из држава насталих распадом Југославије - Милош Зубац, Милош Дробњаковић, Давор Матошевић, Томислав Зорић, Стипе Периша и на последњој песми млађа Зупчева кћерка Меј Зубац. Другу паралелу су радили музичари из Новог Сада из групе Шинобуси (плус Нешић) са којима Зубац већ дуго сарађује - Ненад Патковић, Милан Кораћ, Немања Нешић, Предраг Дмитровић и његова старија кћерка Милена Зубац, опет на последњој песми. Мејин албум би, дакле, требало да вуче на „Оловни плес“, а Миленин на „Шинобусе“ али у пракси није баш сто посто тако. „Оловни плес“ је обогаћен необичним звучним ефектима па је на прво слушање мање питак од „Шинобуса“ али после неког времена навикнемо се и свиђа нам се. Уопште, суочавање са оба ова прилично захтевна албума, то вам је као са ракијом - прва чашица иде тешко, свака следећа све лакше и лакше. Кад стигнемо до петог-шестог слушања ових плоча, много боље разумемо бесмртност душа у закривљеном просторно-временском континууму, а то је оно што Милош Зубац покушава да нам објасни. Или само покушава да нас утеши. 

Срђан Страјнић

текст изворно објављен на ауторовој блог страници