NJIHOV IZBOR STVARNOSTI (Miloš Zubac, PARALELE II)

 NJIHOV IZBOR STVARNOSTI

- uz novi album Miloša Zupca „Paralele IIˮ -

 

            Miloš Zubac, pesnik i kantautor sa grupom muzičara: Nenad Patković, Milan Korać, Predrag Dmitrović i Nemanja Nešić, uz jednu pesmu Milene Zubac, Miloševe starije ćerke, istinski su nas obradovali. Nas koji smo se uželeli kantautorske muzike, pevanja poezije i akustičnih tonova.

Sa nama je lako, mi smo na ovoj muzici odrastali, nedostajala nam je, i sada imamo svoju tačku oslonca. Mlađi slušaoci, od gimnazijalaca do ovih koji su prešli tridesetu, umoreni lošom muzikom, mrežama kojima se površno putuje po galaksiji, ukočenih palaca od stopiranja po viberima, obradovani su ovim albumom. Kako to? To je nešto u genima i teško je objasniti, ali ima veze sa odjecima u njihovim dušama koje bi da pronađu istinske koloseke i iskoče iz voza koji nema ništa zajedničko sa upravo pomenutim dušama. A, doduše, takav smo narod, pohrlimo u snobizam i novotarije, ali se odande vraćamo brzo. Pojurimo u sve krake bele zvezde potrošačkog društva i izmigoljimo se kada to najmanje od nas očekuju. Vratimo se sebi. Kao ptica ili vetar, neko po ‘ladu, neko po noći’. U tome je prednost i vrednost ovog albuma: korespondencija sa svim generacijama i paralele, poput onih geografskih, koje povezuju sve nas u jednu večnost. To su pesnici u nama: javni, tajni, raspevani, u belom i vezanom stihu, ljubavni i nadrealni…Zato je na ovom mestu potrebno citirati stihove iz pesme  „Dug trag kočenjаˮ:

 

Vidiš kako mnogi ljudi

grubo zaustave svoje živote

još u detinjstvu

i kako je sve ono

što misle da im se događa

posle

samo dug trag kočenja.

  

Mnogo se danas polemiše o tome koliko su pesme poučne, bilo da je reč o poeziji ili o kompozicijama. Šta tačno znači „poučnoˮ teško je reći. To zavisi od više faktora i trakalica na ovu temu može da traje dok prolaze Nove godine. Ako se, recimo, kaže: „Izađi mala, izađi bar na čas, hoću da te vidim, hoću da te ljubim, hoću da ti čujem glasˮ, ljudi će se značajno iznenaditi odakle znate ove stihove ako ne slušate narodnjake i druga pitanja u vezi sa tim. Logično je da slegnete ramenima i ispalite još nekoliko refrena raznih pevača. A onda će svi iznenađeni da kažu neke svoje refrene dok se smeh ori na sve strane. Slično je sa zabavnom, pop i rok muzikom, stranim izvođačima. To su, kako je Miloš Zubac primetio u svojoj pesmi „Izbor stvarnostiˮ deonice bez kojih nema života. Kod kantautorske muzike toga nema. Prinuđeni smo da pamtimo celu pesmu, svaki stih, bez parafraza, da se takvim songovima prepustimo. Miloš Zubac ima to poverenje u sebe što ovakve muzičare izdvaja i razlikuje, jer da je kantautor biti lako, to bi danas bio svako. Ta vrsta poverenja širi se, zarazna je, uzajamna i vezuje se za naša bića. Poezija u muzici, ili svejedno, obrnuto, budi želju da se svet poezije i muzike voli kao domaći hleb ili planinski vazduh. Na ovaj način, Miloš Zubac i svi koji su doprineli albumu, osvajaju poznati i nepoznati svet. Bistri duše svojih slušalaca, vozi nas od detinjstva do današnjih dana. I ne samo na ovom, već i na ranijim Miloševim albumima, nekom bokeljskom barkom, a jedan pisac nas uči da tada treba voziti polako od Herceg Novog do Kotora, „pa neka trube ovi koji su izaˮ. Duša deteta u nama treba da bude slobodna, a ne skrajnuta demagoškim i inim prolaznostima, smatranjima i objašnjavanjima. Otuda i stihovi Milene Zubac na albumu. Ko nije porastao do Deteta i Čoveka, čemu li se nada? Zato je ovaj album jedinstvo snova, razmišljanja i neprolazne matice reke uspomena. Slušalac će primetiti da nema ušća. Sećam se jedne priče, kada sam bio dete, o bistrim kapima potoka koje su jednog dana htele da pođu dalje i da, umesto klokota među kamenjem i pastrmkama, dođu do ušća i postanu deo velike reke. Neke kapi bile su protiv i govorile da se odande niko nije vratio, većina je bila za. I potok je pojurio svom snagom u mutnu, gorku, prljavu reku. Brodovi su tog dana po reci plovili nekako brže i hitrije zbog sveže vode u rečnom koritu, a sutradan je sve bilo po starom. Ovde je prilika da ispišemo reči Miloševe kompozicije  „Padobranacˮ:                                   

Ponekad izlazim iz moje prirode.

Sunovratim se poput šila u drugu

gustinu, računajući da će se pomoćni

padobran otvoriti u pravi tren.

Ponašam se onde kao svako

ljudsko biće.

Bivam ranjiv, zavidljiv i plah.

Sve(t) poprima jednobojnost.

Potom se vratim u onu prirodu.

Jednako padnem, ali uvis.

Tako iznova učim o čoveku.

 

Kroz život se lakše ide ako u sebi imate dovoljno kapi unutrašnje vatre da greje dušu. Da stvara čuda i da voli. Tu se lepota sintetizuje, čak i ako je u ljubavi entropija. Jedan pesnik je zapisao: „Svako je drvo prvo ako imaš okoˮ. Sa druge strane, kada je o entropijama reč, Miloš Zubac pesnik i Miloš Zubac muzičar svesni su njenih dometa i oni provejavaju u pesmama sa ovog albuma. Sve je dozirano dovoljno ukusno sa čašom meda i čašom žuči, zbog čega, valjda, imamo dve ruke.

Miloš je uspeo da u ovim stihovnim minijaturama od kojih je sačinjen tekstualni deo albuma, dosegne savršenstvo. Muzički deo ide naporedo i utisak je potpun. Ponekad mi se čini da je sve više pesama u kojima je muzika dominantna i nevezana sa stihovima. A i obrnuto. Mnoge pesme koje i sam volim da čujem, sa vremenom se gube. To dolazi i sa iskustvom. Nema harmonije, slušalac je izmedju dva koloseka, jedan voz polazi, a drugi dolazi. Ako je to bio cilj, izvinjavam se pesmama koje sve manje volim. Na ovom albumu koji se, ne slučajno, zove „Paralele IIˮ, imamo to željeno jedinstvo. Saglasje versa i nota. Pažljivi čitalac će primetiti da u tekstu nema poređenja sa raznim pesnicima i muzičarima: pa me jedna pesma podseća na ovu, a druga na neku drugu, uz pominjanje mesta gde su se te pesme izvodile i uz pokazivanje opšte kulture autora teksta. Da je tako, ne bih pisao o ovom albumu. „Paralele IIˮ su originalna stvar, jedinstvena, koja podseća na naše znane i slavne kantautore samo zato što se takva vrsta muzike tako izvodi i nikako drugačije.

Miloš Zubac i njegovi prijatelji podarili su nam ovim albumom sve ono što u muzici i poeziji volimo i za čim smo tragali. A ta adresa je u Novom Sadu, dragi slušaoče!

 Goran Labudović Šarlo