БЕЛЕШКА УЗ ПЕСНИКОВО ЗАМОРЈЕ (Горан Лабудовић Шарло: OLTREMARE)

Када је мој отац узео у руке нову песничку књигу Горана Лабудовића Шарла, да ми укаже на најбољу песму, ону једну о коју се обично ослони архитектура целе збирке, знао сам већ коју ће издвојити. Не само зато што познам његове укусе и чему то у поезији и животу воли да поклони пажњу. Него и зато што је песма Прошло је у Шарловој збирци Oltremare – а могли бисмо ту елегантну италијанску насловну реч којој је Лудовико Еинауди посветио једну од својих прозрачних клавирских медитација препевати у Прекоморје или Заморје – одиста најбоља, али не на штету но у славу других песама из књиге. Јер песме су налик бићима, свака има своју унутрашњу логику и разлог постојања, али све подлежу гравитацији целине књиге у којој су сабране. И све заједно уздижу се колико могу да из тог поља неумитног привлачења и уземљавања искоче пут неког другог, непознатог живота који није омеђен корицама. А када једна успе да пробије мембрану, заслуге за тај чин припадају свим песмама у књизи. Могли бисмо зато као људи учити од песама, не бисмо ли бољи били према најбољима од нас. Када се једна песма откине, о њој се прича, на њу се касније указује другима, она формално заувек остаје у матичној књизи, а суштином постаје вољена и радо дељена јавна чињеница и дохвата оне светове о којима је у младости само сањала као један од наслова у садржају. Тако ће и Шарлова песма Прошло је, обучена у тело мале постљубавне поеме, домашити далеке просторе иза Прекоморја, јасно је то свакоме ко уме да прочита генетски потенцијал унутар стихова.

А опет, Oltremare није књига једне песме, него једне сложене осећајности и једне високе људске интелигенције – Горан Лабудовић Шарло је од оних песника који се без икаквог колебања, практично таутолошки могу назвати интелигентним. Иронију, тај поуздани древни инструмент деконструкције стварности, он користи истанчано и доследно, не заборављајући да песник има природом дану лиценцу за раксринкавање и ослабљивање фарисејства у друштвеним формацијама и споразумима, али да ако не отвори истовремено макар један прозор у другачију, вишу и бољу збиљу – није заиста песник. И да ако не пронађе у себи елементе здравог националног етоса у времену у којем су опет „Срби у невидици”, није онај песник који нам данас можда највише треба. Отуда је Шарлова изузетна песничка артикулација великих српских тренутака у Балканским ратовима и Великом рату, која као да извире из оне старе чудесне књиге прибележених исповести српских солунских ратника, насловљене Три силе притисле Србијицу, такво место у збирци које може да пружи читаоцу суштинско повезивање са елементима наше некада подразумеване народне душе, где је војник-сељак спреман на домишљатост и досетку усред ратног страдања и прихватање додељене судбине, па и да га код куће мртвим огласе и споменик му живом подигну. Када се песник Шарлових способности, који би – располажући вештином и сечивом поменуте књижевне ироније – могао занатски беспрекорно да распара митотворне приче о славној предачкој прошлости, определи да се тој прошлости дубоко наклони, дакако у свом маниру аутентичне литерарне довитљивости, бива јасно у каквој оскудици смисла и сврхе се као заједница налазимо, а бива јасно и где су лекови.

Последња песма у књизи, песниково нежно слово љубве као незаборавна посвета Галактикону и Епистими, ранохришћанским љубавницима, по узајамном избору – у духу а не у плоти, рећи ће да су лекови исти у ма којем столећу. И да је Горан Лабудовић Шарло онај стваралац унутар и изван сваког века, универзална свест која се с времена на време пресвлачи у песника, будиоца и видиоца, увек изнова, из народа у народ, из језика у језик.

На концу, једна од Шарлових лирских посвета у књизи Oltremare, она Радомиру Мићуновићу, мени је била нарочито важна. У њој сам очитао да је Батко – како је Мићуновића звало његово песничко братство – за Шарла као младог песника урадио исто што и за мене, у мом личном књижевном младању, учинивши по једним својим текстом да нам обојици, и Шарлу и мени, буде „небо надохват руке”. И намах ми је ово Заморје постало још присније а песник братски ближи. Јер исти нас је човек навестио. Иста „благост која је из осињака знала глас да песмотвори у причу”, добро је предвидела да ће један од двојице у будућности умети да напише велику песму Прошло је, а други ће знати како да се тој песми целим срцем обрадује и искрено поклони.

 

11. јуна 2021. у Новом Саду

Шандор Шлајф: Бродоломници