ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА: ЧИТАЊЕ НАМЕРА И ЂАВОЛОВ СТИД

У свему што човек чини или не чини, стоји нека намера. Када се потом одређује према нечему што је учињено или није учињено, опет иза тога стоји намера. Међутим, од намере до артикулације намере, на пример од онога што се заиста хтело рећи до онога што се рекло – не мора да води знак једнакости. Зато је важно умети читати намере.

Између намере аутора филма Дара из Јасеновца и самог остварења, дакле између жеље да се о најболнијем месту савремене српске историје а уједно најтамнијем месту савремене хрватске повести коначно проговори језиком филмске уметности – нема дивергентности. Оно што је Предраг Антонијевић с целокупном синеастичком екипом хтео да учини, урадио је најбоље што је могао, у складу са својим талентима и личним владањем могућностима филмског израза. Да је намера била да се промовише антихрватска пропаганда, не би сигурно на почетку филма било сељанке Хрватице која без икаквога интереса, ризикујући свој голи живот, спасава српску бебу. Да је намера била да се у пуном веристичком реализму представи дивљачна анатомија једног колективног зла, филм би у целости био мање поетичан, мање стилизован и мање пригушен. Јер јасеновачка стварност била је заправо неисказиво мучнија и кинематографским језиком непреводива, рећи ће она преживела логорашка детињства која једнако памте и у данашњој позној старости, а има таквих људи још међу живима. С тим у вези, Жарко Видовић, и сам јасеновачки заробљеник, умео је да каже како је југословенска држава свесно пропустила да се на логорашком искуству нечему важном научи и да се једино од преживелих логораша могла правити истинска нова друштвена елита. Уместо тога, начинила се псеудоелита једнопартијских функционера коју је требало издржавати, што и данас чинимо као друштво. Ово хоће рећи да је Антонијевићев филм стваралачки покушај да се на жртвеном логорашком искуству дела једног народа и џелатском застрањењу дела другог народа пробуди наша заједничка историјска свест о људском капацитету за зло, али и – не треба то заборавити ни када се чини да ничега другога осим зла нема – упоредо активна свест о нади, херојству и неодустајању као одговору. О архетипској љубави у најгорим временима, сестре за братом и мајке за дететом, оца и мужа за породицом. О увиду који је Патријарх Павле често делио – да је човек такво биће да се Бог може порадовати али га се и ђаво може застидети. Тај ђаволов стид, дабоме, не може се очитати у Дари из Јасеновца, али се зато виде небројени разлози за свељудски стид због понорног пропадања припадника и промотера Независне државе Хрватске дубоко испод минимума основне човечности.

Надаље, намера Предрага Антонијевића била је да овакав филм може да погледа и емотивно и физички издржи што више људи, што не искључује децу – без обзира на доследно узнемирујуће садржаје. Одлука да се сви догађаји преламају кроз будну зеницу детета у готово камерном окружењу, девојчице која по сваку цену хоће да сачува малог брата, свакако читљиво рачуна на снажну идентификацију публике, али у историјском комплексу који је – мимо осталих сличних концентрационих логора – био предвиђен управо (и) за децу, такав је избор протагонисте и логичан и чињенично утемељен. На крају, намера аутора била је да начини достојно уметничко дело као миметичку слику аутентичног индивидуалног и колективног сведочанства. Дело не може имати снагу сведочанства самог, али може да упућује на догађаје којима се бави. Такође, ни сведочанство, колико год било истинито и верно, није сâм догађај, него преламање догађаја кроз филтер учесника на основу чијих је сећања и искустава, као и на темељу докумената, грађена ова разарајућа прича. Филмско дело зато подразумева двоструке филтере и не треба очекивати да оно до танчина истинито пројектује стварност. У овом случају, оно треба гледаоцу да – у складу с даром и вештином аутора – најприближније могуће примакне искуство нечијег страдања и да изазове у њему реакцију или чак промену животне перспективе, а у коначном да га трајно освести за реалност судбина као што су јасеновачке. Антонијевићев избор да бруталности стилизује до мере перцептивне прихватљивости, да путем сугестивне музике и плакатске камере унесе поетичност тамо где је не очекује нико, а да акцентује људску драму у оку једног детета, има покриће у његовом вишедеценијском холивудском редитељском стажу који се одразио на његов ауторски потпис. Ту долазимо и до јасне намере продуцената и дистрибутера да се Дара из јасеновца уведе у ужи избор за Оскара. Та предестинативна лобистичка тенденција свакако је утицала на избор редитеља са америчким педигреом и овде такође, без обзира на неуспешан исход саме кампање, нема разлике између намере и чина. Са тим исходом немам проблем, јер колико год разумео маркетиншке законитости и тржишне интересе, није ми блиска било каква калкулација успеха са историјском и филмском грађом овакве тежине.

Разлика постоји, међутим, у тужно предвидљивим критичким рефлексима из данашње Хрватске. Има критичара који подигну крупан текст о српском филму на њима преочигледном паралелизму између хрватског државног лобирања из деведесетих и овог српског данас, пореде Дару из Јасеновца са сличним филмовима које сматрају промашајима, а негде у тексту напомену да Антонијевићев филм заправо још нису ни погледали. Има оних који га сматрају дилетантским и патетичним, чуде се како Срби нису то урадили боље или један огроман тимски труд као што је снимање филмског дела побијају у потрошном дневном статусу од неколико брзопотезних пасуса на друштвеним мрежама – сасвим у духу наопаке слободе да свако у сваком тренутку може да напише шта хоће, где хоће и да се стара да се написано вирално разлије у што већу мрљу. Та бољка да се о уметничком раду толико сложеном као што је један филм, где читава армија људи месецима ради с поверењем у заједнички успех њиховог колективног дела – без обзира на крајњи квалитет самог производа – могу изјашњавати коментатори с тешким недостацима у стилу, осећају и елементарној култури, нарочито припада нашем времену. Али није њихова премиса да поричу усташке злочине у Јасеновцу, јер би то у садашњем тренутку цивилизације било детињасто. Они управо истичу, као по договору, како тако тужна тема заслужује знатно бољу реализацију. И ту се чита раскорак између реченог и намереног. Јер намера таквих критика није да се ламентира због пропуштене прилике српске кинематографије, него да се филм дисквалификује у занатском смислу, како би се, наизглед парадоксално али заправо механички дириговано, скренула пажња са историјских злочина тематизованих у филму, мада се они не негирају. Програмираним девалвирањем вредности филма Дара из Јасеновца посредно се унапред амортизује емотивни ударац који би филм могао да нанесе публици у Хрватској. Или се – што би било идеално – публика сасвим одвраћа од гледања. А тај филм који свакако није изузетан, који је сценаристички деривативан и шаблонизован али је у целости узев добар и изузетно важан за све и притом је с довољно компетенције и посвећености снимљен, треба да постане део колективног искуства, хрватског и српског подједнако. Уметност гради и зближава, историја урушава и раздваја. А људи који сами себи додељују улогу критичара на дневној бази, више служе осведочено рђавој историји, него потенцијално доброј уметности.

У том светлу, раније поменута сцена у којој Хрватица спасава српско дете, издвојена у овом тексту од других сцена за памћење, поготово оних у којима плени мала јунакиња у тумачењу Биљане Чекић, иако сасвим успутна и наоко небитна у ширем наративу, суштински је кључна јер показује оног једног који неће поступати као множина утопљена у баналност и бахатост зла. Једног који ће да мисли и дела узводно. Једног којег чак ни поједини српски коментатори нису умели да примете, јер замерају ауторима Даре из Јасеновца то што у филму „нема добрих Хрвата”. Па и ако нема добрих Хрвата, има добрих Хрватица – ваљало би одговорити на ову трагикомичну родну слабовидост. А та епизода, у којој усред државно организованог и верски благословеног усташког погрома једна жена спасава дете унапред осуђене друге националности, уз очекивано појављивање Диане Будисављевић у филму, јесте онај неописиво важан тренутак који се догађа између ђаволовог стида и Божјег радовања, тренутак наде и вере положене у појединца који треба све да нас интересује. Јер такав појединац и у најцрњим временима каква су била јасеновачка – може много.

 

25. фебруар 2021.

Дара из Јасеновца