ИНТЕРВЈУ: Милош Зубац - Чаробан језик косовске лирике

Доктор наука српског језика и књижевности Милош Зубац, проучавајући духовно наслеђе на Косову и Метохији, објавио је нови музички албум „Косовске”. Инспирисан старом призренском антологијом народне лирике из наше јужне покрајине, не само да оживљава давно заборављене текстове већ премошћује понор између древног мита и савременог идентитета, усклађује традиционално с модерним и ствара право уметничко дело.

Заборављеним текстовима, митовима који се више генерацијски не преносе, дали сте нови идентитет и оживели сте их.

Шта вас је навело да истражујете баш косовске песме?

Језик понајвише. Језик као завичај оних који су вековали овде пре нас и оних који ће доћи за нама. У језику можемо сви да се сретнемо и у њега да се склонимо. У језик је учитано памћење заједнице. Колективне плиме и осеке. Искуство сваког појединца који је икада тим језиком говорио и на њему сањао. А језик косовске народне лирике је управо чаробан.

Ускладили сте традиционално с модерним. Којој публици се обраћате својим уметничким делом?

Обукао сам народне стихове у моју музику. То је понешто затекло људе, а још више их је изненадило колико су те песме органски срасле с додељеним музичким обликом. Обраћам се свима који су отворени да чују. Нешто претежније, онима који дубоко осећају да су за овај живот човеку потребне обе јаке руке – и левица и десница – а да је између, у пределу срца, тајна и сврха његовог постојања. Онима који својом здравом свешћу преиспитују наслеђене историјске и параисторијске конструкте, али чувају љубав према митолошком наслеђу. И онима који памте да је Марко Краљевић у Муси Кесеџији видео бољега од себе.

  

Која публика реагује на ваш албум?

Публика коју песме изазову и подстакну на рефлекс. Углавном су то осећајни, дубокоувидни људи који нису у власти предрасуда, а јесу заинтересовани за добробит земље која нам је од предака остављена на чување и неговање. 

Изјавили сте да је срце наше традиције у косовском културном наслеђу. Може ли уметност да помири либералну елиту и тврде конзервативце?

Уметност може толико тога. Човек у њој проналази начин да макар привремено превлада смрт, а понеко и да се сасвим обесмрти. Мени је буквално спасла цео један живот – овај који још траје. Природна моћ уметности јесте да помирује, не да раздваја. Историја зато памти рушитеље, а уметност чува успомену на градитеље. То значи да она може да понуди кључеве за сваку страну и сваку опредељеност у вишевековном косовском чвору и спору. Мада је тешко да ће ове песме суштински дохватити оне који професионално воле да србују, а још теже ће дотаћи оне који се интересно одричу српства. Јер суштине нема ни у једном ни у другом.

Ваш приступ музици је хваљен у бројним часописима широм Британије, где су „Косовске” веома присутне. Ваш глас је упоређен са гласом Леонарда Коена... 

Можда је то одвећ галантно поређење. Није блискост толико у гласу колико у припадности истом стваралачком роду и оданости поезији коју не раздвајамо од музике. Добро је што у Енглеској примећују један албум на српском језику, подигнут на нашој народној лирској баштини. Добро и – необично. 

Члан сте Адлигата. Шта за нас значи Музеј књиге?

Адлигат је већ сада велика метафора, далеко више од једног удружења, музеја или збирке легата. Виктора Лазића и његове сараднике уједињују љубав према књизи и култури, жижак у оку, несмиреност у потреби да се служи и даје а не да се узима и свест о томе да се неке ствари морају радити за три стотине година унапред. Само о томе је реч – научио сам још као дете од једног чаробњака – шта ћемо у животу учинити с временом које нам је дато. Виктор зна шта ће с тим временом и зна да је времена мало. Отуда његова посвећеност која непрестано изазива и растеже границе елементарне људске издржљивости. Отуда и моје присуство у Адлигату.

 

За Дневни телеграф, разговарала: Драгана Станковић