СЕНТИНЕЛ. КОНТИНЕНТ. МАТИЋ.

Овај пут ће бити лично. Када сам примио поруку пријатеља у којој је писало да нас је „панонски морнар напустио”, а вест ми је стигла пре него што је била објављена јавно, намах сам по механизму или самоваспитању, у целом ковитлацу могућих асоцијација и наједном отворених канала, помислио на породицу отишавшег, а у други мах на тројицу мојих послератних другова. Један је Далматинац, Вргорчанин Ивица Станковић, годинама већ негде изван нашег заједничког неба, где домета нема. Други је Херцеговац Мехмед Бегић, дуго на супротној половини ове планете, али макар доступан, још утеловљен, човек чија ми писма и песме неописиво значе. Трећи је Ђорђе Матић, рођени Загрепчанин, однедавно Истранин, а између та два географска одређења и даље живо пулсира његова опора номадска судбина. Сва три човека искусила су искорењивање, први толико да више није ни остао у животу у којем смо се препознали. Други је још у даљинама своје сопствене легенде, али мишљу и осећањем верно поклоњен херцеговачкој пелин-земљи коју је морао да напусти. Трећи је странствовао у најмање две туђине без иједне отаџбине, да би се на концу вратио земаљском простору свог матерњег језика, јер другог завичаја до језика песници немају. Мојим друговима заједничко је осим искорењености још једно – дирљиво снажна и постојана љубав према Балашевићевим песмама. Према симбол-човеку самом. Зато није необично што сам прво хтео да пошаљем Ђорђу Матићу поруку, он – некако увек будан и присутан – примио би је одмах јер нису нас раздвајале временске зоне као Бегића и мене. Опет...знајући колико ће га тешкашки, иза груди, погодити одлазак „оног највећег, јелена капиталца”, како ће сам записати у каснијем опроштају од Балашевића – а слика је то заправо толико подстицајна да сам у трену детињасто угледао познати уморни лик одлазећег који, сликовним језиком оне саге о малом чаробњаку с Хогвортса, остаје невидљив са својим најмилијима али сада као препорођени сребрни патронус заштитник у виду јелена – моје јављање учинило ми се као сувишно, грубо ступање у један сасвим интиман простор мени драгих људи који су најбољег, богомданог, оријашки даровитог кантаутора неупоредивног космичког простора који зовемо Војводином одавно узели за најрођенијег. Пустио сам зато да оба моја друга сазнају, сваки својим путем. И јавио сам само старом оцу да је и Ђорђе Балашевић на другој обали.

Ђорђе Матић

 

Међутим, није ово текст о Балашевићу, него је о Матићу и његовој књизи коју сам дочитавао у раним сатима уочи свитања, а између фрагмената његовог чудесно изведеног фељтона о врховима српске народне музике и кардијалног последњег поздрава од сада за-у-вечно одметнутог равничарског песника с руком у џепу. Књига има сложен наслов, практично сачињен од три наоко одвећ школска назива који могу и аутономно да стоје. Сенке наших предака Отргнуто од заборава: Историја и савременици. Ова троделна конструкција једина је ствар у Матићевој књизи која не личи нимало на њеног писца. Он је врсни алхемичар речи који и те како познаје моћ именовања и влада тим снагама суверено. Чини се овде да је централном компромисном наслову Отргнуто од заборава, и самом нешто слабије, прилагођене резолуције него што је то уобичајено код књижевника Матићевог калибра, а уз то рабљеног и код других аутора, програмски пришивена реченица која претходи и она која исходи, као да је то био какав добронамеран дидактички потез уредника издања. Али...ништа није случајно и детаљ који би могао да буде јед(и)на формална примедба читаоца рефлексно се одразио и пресликао управо у наслову овог текста. Није триптих реченица, него су три самосталне речи, две из туђега језика – једна одавно одомаћена и друга коју сам баш због Матића намерио да посвојим – док је последња реч презиме јунака мог записа. Имамо ми, дабоме, преведенице за сентинела, то је стражар или чувар, тек лепота и елеганција саме речи у изворном виду и њен природан, неусиљен положај ако се пресади у српску лексику залог су да ће Ђорђу Матићу она пристајати као мало коме данас у нашој књижевности. Овај, дакле, сентинел чувао је, поготово у својим емигрантским годинама, а још је једнако негује – успомену на трајне вредности српске културе чија узајамна преплитања и умрежавања уме да уочи непогрешиво тачно и да их опише неисказиво лепо. Чинио је то притом и надаље чини као добровољац, једино из осећања љубави и дуга према уметничким претечама, према својим очевима и оцима, а да је хтео – имајући у виду комплексност његовог личног родослова и емигранстко искуство – могао је своју огромну интелектуалну и емотивну пажњу поклонити и култури другога језика. Матић је отуда онај што, будући да стражари и пази, има високоразвијену сензитивност на промене у широком пољу његових интересовања, често до живца голу изложеност чула, која му даје да јаче и болније осећа али га свакако емотивно кошта, као и изразиту свест о узроцима и последицама колективних удеса али и узноса на простору где се стварала национална историја жилавог народа који је претурио преко грбаче и главе много теже и веће недаће него знатно снажније, моћније заједнице у човечанству. Велики рат са искуством библијског егзодуса целог тог народа, инициран пуцњем деветнаестогодишњег младића с принципом у личном имену, јесте жижа у којој се са обе стране времена преламају Матићеви огледи, било да јунаци његових текстова попут Његоша, Доситеја, Вука, Радичевића и Филипа Вишњића својим животима-делима долазе пре времена глобалног рата, било да учествују и нестају у њему попут Бојића и Диса, било да их доцнија реплика тог цивилизацијског стратишта у Другом светском рату умногоме одређује као што дефинише једног Киша или Драгослава Михаиловића. Матићев поглед уза све то сеже уназад далеко, до косовског мистеријума, и потом се мостом средњовековља враћа у садашњицу са узбудљивим, наслућеним или јасновидо изведеним закључцима о повезаности свих ствари – што је дар какав је био карактеристичан за безмало генијално интуитивну Ребеку Вест. И та суштински женска прозорљивост и осетљивост каквом и Матић располаже није могла друго до да посред једне типично мушке културне историје начини омаж фасцинантној женској стваралачко-инспиративној линији у којој су монахиња Јефимија, Исидора Секулић и Аница Савић Ребац, па Надежда Петровић и Милена Павловић Барили – мисао и креација, Мина Караџић и Клеопатра Карађорђевић надахнуће, Чучук Стана и Милунка Савић јунаштво, а Марина Абрамовић она којој је припало да се уздигне на раменима својих великих претходница и прими награду планетарне препознатљивости.

Отргнуто од заборава

 

Друга реч из наслова текста – континент – опет пристаје Ђорђу Матићу онако како она приличи родоначелнику есејистике Монтању, Чеславу Милошу или Крлежи. И то поређење с великим копном, окруженом морима и океанима, можда јесте постало опште место када је реч о габаритним интелектуалцима, макар је метафорички капацитет толико велик да је још непотрошен а не може се ни свакоме доделити тај орден, али овде га узимам с нарочитим акцентом на мултилингвалност једног континента. И не мислим дословно на Матићеву вишејезичност, где је изузетна чињеница да он поезију сања, пише и објављује (и) на холандском, него на његово дубоко познавање и разумевање различитих језика односно начина артикулације у миленијумској повесици уметничког израза. С тим у вези, читајући Матићеве есеје, не једном сетио сам се Тихона Шевкунова којег је пре но што се замонашио мучило место филмске уметности у контексту православног хришћанства пошто га је привлачила режија, као и просветљујућег а тако једноставног одговора који му је дао један старац у Печорском манастиру ‒ да је филм језик, као и сваки други језик, и да се тим језиком може Христ разапети, а да се њиме може и Бог прославити. Стога је Матићева заинтересованост и осведочена компетентност у целом спектру стваралачких језика као поступака, било да је то доминантан књижевни говор, било да је музички, ликовни, фотографски, документарно-синеастички, архитектонски или плесни језик, у књизи Отргнуто од заборава адекватно представљена ниском есеја који очитавају сложене односе између националне и интернационалне историје са српском културом какву данас познајемо. Такође, Матић унутар истог обједињујућег језика попут оног музичког, беспрекорно осећа подјезике као рукавце истог тока, јер фолклор, рокенрол и ауторска народна музика нису друго до различити говори којим се појединац јавља унутар једне заједнице са истим претежним поривом да опева жуђену слободу или одболује своју бол. Отуда, можда и на неочекиваним местима, севне бриљантан портрет једног трубача као што је Душко Гојковић, а иста рука, са истим покрићем у знању и осећању, писаће ове огледе о високој српској култури, фељтоне о певачима народне музике или ин мемориам Ђорђу Балашевићу. „Ал' у тајним везама, са неким давним звездама, поново се песма примиче”, рећи ће стих Балашевићеве кантилене Старим, оне коју сам још као стармали дечак за живот заволео мимо осталих његових песама. И тим тајним везама и њиховом одгонетању Ђорђе Матић предао се сасвим, у мери своје високе проницљивости и големе сензитивности, човек сентинел и човек континент, не би ли послужио култури којој је већ својом скупом а свима доступном речју и голим људским присуством пружио много. Зато је трећа реч у наслову овог записа који је требало испрва да се посвети само књизи Отргнуто од заборава, али је једна смрт променила правац течења мојих реченица и увукла у причу моје другове и једног панонског кантаутора-морнара неповратно замаклог за пучину, само то једно двосложно презиме. Оно које ћу као препоруку додати увек уз императив – читајте. А мора да има разлога у „неким давним звездама” то што сам у исти овај дан, када је рођен мој изгубљени вргорачки друг Ивица Станковић, и када сам у 4:21 изјутра примио писмо Мехмеда Бегића, довршио дан раније започети текст о Ђорђу Матићу у којем помињем обојицу. Матићева књига огромног наслова била је очито знатно више од пописа јединица у садржају, више и од у свему успелог и узорног књижевног дела. Отворена попут живе књиге Михаела Ендеа, понудила је конак, духовну храну, узбуђење и утеху не само читаоцу, него и његовим пријатељима са обе стране хоризонта. Речима онога који је својим одласком поставио тоналитет – „боље није могло”.

 

23. фебруар 2021.

Нови Сад

Ђорђе Балашевић (фотографија: Иван Милинков)