МИРОСЛАВ НИНКОВИЋ - Нема неба за песничке звезде

Мирослав Нинковић уме с речима. Он их поштује и познаје њихове магијске квалитете, а оне га заузврат воле и слушају га, добровољно се покоравају његовој вољи. Облик Нинковићеве песме формално је стиховани монолит, најчешће један овећи исклесани лирски комад унутар којег се речи неусиљено слажу и нижу у заводљивом ритму и темпу, али да нема обавезног почетка и краја свакој песми, било би јасно да та поезија није уопште из комада, него је она течење у времену и да њено доминантно својство долази из елемента воде а не камена. Највећи изазов за Нинковића као песника није у дохватању идеалне форме која би одговарала његовом сензибилитету јер ју је већ остварио – његове песме имају неповредивост облика, препознатљивост и једну сигурност која припада онима који су прекаљени, а не онима који још трагају. 

Изазов за једног будућег Нинковића управо је у одступању од освојеног, патентираног облика у којем се он осећа одвећ сигурно, толико да би могао да склизне у маниризам. Отуда је ова збирка изузетна објава довршености и заокружености једне једноставне а непогрешиве песничке форме, али је и наговештај да би песник, у другом и другачијем лирском искуству, могао те форме да се свесно лиши, како би изласком из поља усвојене структуре закорачио у узбудљиву непознатост доступних облика који би такође могли одговарати његовом песничком осећању. А то осећање ствара песнички свет, један од мени најближих и највреднијих које сам имао прилику да упознам и препознам у новијој књижевној понуди, пребогатој у именима и објављеним књигама, а ипак оскудној у аутентичним песничким личностима које у својој људској и стваралачкој зрелости сједињују лирски таленат, животно искуство, намеру и визију. 

Нинковићев унутрашњи медитерански штим у сарадњи с његовом посвећеношћу детаљима – толико развијеном да предмети оживљавају, памћењем предачке старине и јучерашњих вредности али и с контрастном урбаном свешћу и с једном баш само његовом романтично-меланхоличном ауром, заједнички творе незабораван свет који ће читаоцу бити присан и драг и у који ће се он радо враћати касније као што се с радошћу враћа топлини сунца и близини мора. Нарочито ако је тај читалац привржен поезији која у правоверном vintage духу – да употребим овде израз који долази из лексике рокенрола, блиског Нинковићу више но што се у  његовој поезији да прочитати – изврсно баштини данас већ архетипске ситуације размицања или потпуног растајања двоје љубавника, отицања животне снаге под тежином усамљености, последичне чежње и крајње поражености лирског јунака, која га тако смешта у ред оних преосећајних, судбином уклетих губитника на којима цела боемска супкултура дуго већ почива. 

Нинковићев јунак је маркантна људскост с маргине, која не пристаје на диктат средине у којој телом мора да истрајава и која прави збегове себи у поезији премреженој рефлексијама и реминсценцијама, поезији која највише дугује болу због суштинске неостваривости истинске животне љубави, али која не престаје такву љубав да призива и изазива. Сама ситуација припада општим местима песништва у светским оквирима, али Нинковићев дар умногоме се очитује управо у снази и сугестивности његових песничких слика и вансеријској вештини којом једно универзално познато осећање, проживљено и опевано небројено пута у многим песничким биографијама и књигама, чини само својим, персонализује га и успешно укорењује у живо, пулсирајуће срце свог песничког искуства. Ништа мање важно, Нинковићев лирски говор изразито је уравнотежен, а висока температура његовог осећања и мишљења никада не одлази у стилско заграничје, његове слике ниједном не прогоревају песничку тканину, његови стихови елегантно теку и воде ка увек одлично изведеној коначници песме. 

У друга нека времена, Мирослав Нинковић био би одликовани песник с великом и сигурном љубављу публике на својој страни. Његове књиге би се куповале и поклањале, стихови читали наглас, уз њих би се волело, патило, сањарило и исцељивало. Међутим, то што више нема неба за песничке звезде, не значи да нема самих звезда. Њихова усамљеност у данашњици ништа не одузима од њихове вредности. Можда чак исијавају лепше баш зато што немају дома нити осигураног значаја у простору који последњих деценија називамо културом. Отуда Нинковићева нова књига јесте сијање аутентичне песничке звезде коју ће моћи да уоче само они који су звездама остали склони и који с годинама нису заборавили да оне и даље једнако постоје.

 

Милош Зубац 

у Новом Саду, 9. јуна 2020.

Дизајн: Ненад Вукелић