НЕМАЊА НЕШИЋ – од Нових сенки до Нових даљина

На питање којег све више има – где данас станује култура новосадска, војвођанска и српска – један од одважних али утемељених одговора био би да се она једним рукавцем улила у Нове сенке, поетско-музички албум Немање Нешића, сасвим поклоњен стиховима Милоша Црњанског. И да се није тај албум насумично појавио баш сада, више од два десетлећа након што је био идејно зачет у Нешићевим студентским годинама, после првих верзија појединих песама његовог младалачког бенда Ревир, нити је случајно што се уочи објављивања Нових сенки у нашем књижевном свету указала и прва истинска збирка Нешићеве поезије Нове даљине. Од Нових сенки до Нових даљина, од музичког прослављања једног горостаса српске књижевности и културе, усамљеног онако како мора бити усамљен врх сваке горе, до проналажења аутентичне лирике у себи након деценија служења поезији других песника – Немања Нешић, новосадски кантаутор од класе која се данас сматра раритетном а некада је била подразумевани стандард, прешао је немали пут мерен деценијама. А ипак – Нове сенке и Нове даљине појавиле су се готово истовремено и блиске су једне другима по имену, по класичарском духу музике на албуму односно римованих катрена у књизи и оном некада карактеристичном песничком бледилу на њиховим лицима-омоту-корицама. Два до загрљаја приближена тренутка, у којима се објављује Нешићева музика на стихове српског песничког Одисеја и Нешићева лична лирика која први пут није намењена компоновању, него је сама себи достатна као поезија, заправо казују да је Немања препешачио големи друм од некадашњег музичара с поезијом до садашњег песника с музиком, да се промена у њему десила и извела до краја и да ће његова будућа музика можда бити претежније окренута сопственим лирским ресурсима. То је први значај ових издања – посве личан и битан за самог аутора, уз вредност у животној зрелости досањаног сна једног младића из деведесетих година прошлога века, необично предатог поезији и музици.

Други је, дабоме, онај заједнички, колективни, где би за нову српску грађанску интелигенцију каква тек треба да се дефинише било изразито добро да се упозна с непролазно важним Црњанским и на овај начин. Поготово ако се имају у виду музичка структура и форма за које се Нешић определио. Тачније, за које су се браћа Нешић одлучила. Јер колико у Новим сенкама има Немање као композитора, гитаристе и певача, једнако има Светозара Нешића који потписује све аранжмане и ауторске инструменталне међуигре за раздвајање песама Милоша Црњанског, и који – а није то први пут – доноси братовљевом музичком читању одабране песничке грађе читаву перспективу више, луцидност, амбијенталност, непредвидљивост и богатство аранжерске имагинације. И ту се добро виде покрет и промена, у сарадњи два рођена брата, обојице с високим класичним образовањем а различитим људским темпераментима и музичким сензибилитетима, како од албума на стихове Добрише Цесарића, преко издања с поезијом Милоша Галетина, до Нових сенки с лириком Милоша Црњанског заоштравају и радикализују улогу класичарских елемената и поступака у музичкој поставци. У том смислу, Нове сенке су албум с којим су се одметнули најдаље – храбри и сигурни у своје неуобичајене изборе – смештајући чувене и мање знане стихове Црњанског у форму кантате, у четири става, с преплитањем стилова поп и рок песме, шансоне, романтичне класичне композиције и заносних инструменталних пасажа и спојница између наслова, пружајући тако целом албуму квалитет реке која тече с променом темпа и интензитета, али је увек у кретању.

Посебан изазов за Немању Нешића свакако је било и певање, као обавезујући чин повратка у сопствено младање, јер други је то човек и другачији певач сада, а морало се сместити у гласовне оквире које је његова младост давно и одавно поставила. Уз препознатљиви визуелни минимализам и потпуну деперсонализацију омота издања, на којем с намером нема ни Нешићевог имена, ни наслова албума, а ни простом логиком наслућеног, очекиваног лика Милоша Црњанског, акценат је потпуно усмерен на искуство слушања. Јер „љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све”, а Немања Нешић дозволио је својој љубави према поезији Црњанског све што је могао – како би она пружила још један неописиво вредан и неконвенционалан музички живот за лирску уметност неупоредивог нашег књижевника. И мада је Црњанског, за његових земних дана и ноћи, посведочено било тешко задовољити, због таквог новог живота своје поезије у садашњици, апсолутни песник српске књижевности био би сасвим сигурно радостан.