ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА ПОНИШТИ СМРТ

Педесет је година откако је од ове „превише разумне стварности” одустао Миливој Мића Дражетин (1952‒1970), са својих недовршених осамнаест животних јесени. Педесет година колико је Перо Зубац самозаветно чувао његове рукописе и покушавао у неколико наврата да их објави свету, а сваки пут врата тога света сама би се затворила као по некој вишој интервенцији одаслатој од другога, невидљивога царства. Поговор који прилажем књизи, а који је мој отац написао 1974. године, казује да је тада био најближи објављивању, а поуздано знам да је и деценију касније канио да Дражетинове рукописе штампа. Није се то десило или није требало да се догоди – до 2020. године. У међувремену, и сâм уметности поклоњен, растао сам и зревао под сунцем једне велике књижевне тајне у коју сам, још за студентских дана, био инициран. Дражетинова поезија за коју сам био привилегован да знам и коју сам могао, практично један од неколицине у свету, да ишчитавам и да је упознајем, свакако је имала снажан рефлекс у мом стваралачком сасуду колико и Настасијевићева, Траклова, Рилкеова или Шимићева лирика. Међутим, његове песме нису се могле опонашати. Тај „напон у срцу лире” био је искључиво Дражетинов, макар се присуство средњошколске лектире могло релативно лако очитати у решеткама његовог јединственог песничког кристала. Нешто је друго било овде изван сваке серије и стандарда – пуноћа и силовитост песничког искуства, енергија песме и необјашњива довршеност форме. Само код Рембоа и Хофманстала видео сам толики таленат у тако мало овоземаљских година. С тим што за Миливоја Дражетина није знао готово нико на овој планети.  

Један од оних који јесу знали, био је Слободан Тишма. С дирљивом наклоношћу памтио је тог за живот трагично изгубљеног младића и умео је да ми, у нашим давним и дугим, за мене често лековитим лиманским разговорима, исповеди како је Дражетин, иако најмлађи, био најдаровитији међу њима – новосадским песницима формираним с краја шездесетих. Моје потоње читалачке и књижевноистраживачке године могле су само да овај Тишмин увид панорамски рашире далеко преко омеђеног генерацијског и локалноградског простора. Другим речима, Дражетинова поезија била је и остала за мене међу најузбудљивијим лирским изданцима у књижевности српскога језика с друге половине прошлога столећа. Можда је утисак трајно био појачан због његових још дечачких година, а можда је толико био снажан баш упркос његовом узрасту у којем се ретко дешава поезија првог реда.

Други од малобројних упућених био је Станко Поповић. Никако случајно, јер ништа без непојамне али осетне више намере не може бити када је судбина Дражетинових рукописа у питању, у дан када је требало да издавачу пошаљем коначну верзију ове књиге за штампање, на очеву препоруку позвао сам Станка како бих проверио неколико елементарних биографских детаља из Дражетиновог живота будући да је било недоумица, пре свега с годином његовог рођења. Знао сам да је Станко друговао с Миливојем и да је у Indexu као уредник објавио његове стихове. У том разговору, Станко Поповић открива ми да десетлећима чува целу другу фасциклу Дражетинових средњошколских рукописа, ону за чије постојање до тада уопште нисам знао. Истог дана се налазимо како би ми уступио документе. 

Књигу Ломност дечака приредио сам доминантно на темељу првобитне верзије мог оца, судбински предодређеног да буде полувековни чувар рукописа литерарно бриљантног гимназијалца који је 9. марта 1970. одједном закаснио на све часове. Перо је с непогрешивим осећајем бирао најбоље верзије Дражетинових песама, у намери да ова постхумна књига једном буде свесно селективно сведочанство изузетне поезије пре него нефилтрирана збирка лирских покушаја, промашаја и погодака. Зарад добре мере, уврстио сам и неколико записа из новопронађене алтернативне рукописне грађе о којој је једнако дуго и једнако пажљиво као и мој отац бринуо Станко Поповић. Песмама које је Перо прекуцао и уредно послагао по циклусима онако како би то највероватније учинио и сâм Дражетин, додао сам одломке из његових сачуваних есеја, као и факсимиле и фотографије из рукописне заоставштине. Међу хартијама и цртежима, налази се и последњи запис у Дражетиновом животу, руком младића исписана (о)порука, једна кратка, поражавајуће истинита и болна реченица, уз датум који је био забележен три дана пред смрт. Придодате су и радне верзије појединих песама, уз видљиве Дражетинове рукописне белешке и интервенције у машински куцаном ткиву текста. Све то уједно, показало је пола минулог века, „има своју логику и своју невидљиву везу с певањем”. И све то – преодвећ очигледно – упућивало је на предстојећи одлазак дечака који је својим целокупним стваралачким напором непрестано покушавао да поништи смрт. 

Нека ова непроцењиво вредна књига – о чијем се значају у времену у којем ништа наоко значајно није тешко може написати права реч – пола столећа након песниковог физичког уснућа, необориво докаже да је преселивши заувечно своју животну енергију у стихове, тај изгубљени и ломни дечак, на крају, ипак пронашао начин да је поништи. 

У Новом Саду, 27. октобра 2020.

Милош Зубац

(књигу ЛОМНОСТ ДЕЧАКА објавиће Градска библиотека у Новом Саду)