ЈАВНА ВАТРА

Када сам видео снимак ломаче с дипломама Ене Недић, потпаљене испред републичке скупштине, нисам имао добар осећај. Не због самог сагоревања њене универзитетске документације – тај чин има своју концептуалну и врло читљиву симболичку вредност, а може да означи и раскидање с везаностима за академски статус и својеврсно ритуално крштење нове личности која је спремна да одбаци сопствена потрошена уверења. Јер Ена уистину није девојчица, како је и сама изрекла у одговор на добацивање једног пролазника, макар она изгледала као бунтовно девојче. Тај чин има и подразумевајућу функцију привлачења пажње коју је Ена с намером генерисала и покушала да преусмери на поименце побројане бизарне аномалије у српском политичком естаблишменту. Видело се на том снимку да се није много припремала. Видело се и то да је узнемирена и самоповређена изнутра и да није лако одлучила да се овако оголи. Више прорачунатости донело би мање крхкости у наступу. Али мој рђав осећај није се заснивао на детаљима које сам видео у Енином перформансу мада ми свакако није пријатна таква изложеност људи с којима сам повезан и који су ми блиски. Што ће рећи да Ену познајем и да речи записујем као човек који не мора да има гарантовану објективност на својој страни. Што опет неће рећи да ту објективност имају они који не познају Ену Недић а пишу о њеном чину. Поготово они који се страсно уживљавају у идентитете бранилаца, тужилаца и судија.

Моја нелагода почивала је у јасном виђењу наредних дана и ноћи у животу моје пријатељице. За то не треба много прекогнитивног дара, свако је могао да наслути колико ће медијски портали дистрибуирати и експлоатисати овај снимак и колико ће људи у своје телефонске и компјутерске екране укуцавати свезнадарске коментаре на које ће се опет лепити нови размножени коментари. Та несрећна навика да свако своје мишљење треба негде да објави у виду утиска или такозваног статуса и једнако несрећна реактивност која на објављена мишљења слаже нова мишљења – манифестовала се у истом дану у хиљадама верзија. Знао сам да ће на Ену попадати похвале и бодрења, као и покуде и омаловажавања, да ће понеко узети да истражује историјат Ениног присуства на електронским друштвеним мрежама, њену политичку прошлост која уопште није затајена, тражити слабости и недоследности и потом их славодобитно износити. Поготово је самоувереност коју људи манифестују када неког поиздаље куде и нагрђују, неретко под измишљеним аватар-именима, та убеђеност у исправност своје увидности, симптоматична у регистру болести једног друштва. Више свега, личност која узима да коментарише често знатно претежније казује о себи него о предмету коментара. Инструментализује догађај и човека који је нешто починио, износи утисак наоко у потреби да мало појасни ствари другима, али тема писања пада у други план а лични афинитети и конфликти избију у први. Ту лежи истински мотив оглашавања – објавити себе, употребом неког другог. Примерице, једна драмска списатељица која се истраживачки позабавила Ениним просеком у студирању, није случајно из отворене архиве Ениних фотографија одабрала управо тренутак њеног православног крштења. Уређивачки избор фотографије којом је илустровала свој текст о Енином чину више казује о њеним неафирмативним осећањима према цркви, него о Енином заватреном поступку пред парламентом. Нисам ту могао да видим ма какву објективност, али јесам наличје Енине емотивности у другоме. 

Ена Недић свакако је привукла пажњу. Много пажње која ће се након три дана и три ноћи развејати на друга нека поља и друге перформансе. Политика којом се раније бавила, извесно ће јој поново понудити свој пољубац. Сама ће да одлучи хоће ли га прихватити. На концу, оне дипломе и захвалнице пред скупштином није запалила хероина, иако Ена има много осведочене храбрости у себи, нити каква отпадница иако јесте имала проблематична политичка искуства. Шибице и бензин употребила је жена која је међу најбољим људским бићима која познајем. Емпатична, племенита и пожртвована као пријатељ. Креативна и незаборавна као наставник. Спремна да тврдоглаво чини на своју штету, а у корист другога. Ова лична перспектива коју бирам да употребим на крају, не мора обавезно да компромитује чистоћу мог расуђивања. Сасвим је сигурно да није сваки гест Ене Недић промишљен, потребан и за њу добар, али је очигледно да је овај био насушно потребан једном трагично незадовољеном, гладном друштву које увек изнова мора да се храни и дохрањује нечијом ватром или нечијим грешкама и заблудама. Енин чин паљења личних академских докумената остаје само њен. Све остало што се у виду коментара, одбрана и напада, осуда и пресуда објавило и придодало у ових неколико дана, не говори ништа о изузетној жени која је ватру потпалила. Говори само и једино – о онима који су у јавној ватри Ене Недић видели сопствена лица.