ШТА ЈЕ НАМА БОЛЕСТ

Одвајкада је човек знао да му је свака болест непријатан савезник и непоткупљиви коректив. Да се јавља увек када се наруши равнотежа. Знао је човек, али нису знали људи. Управо на истоку, одакле се данашња епидемија раширила диљем света, поштовало се вишемиленијумско искуство сагласја између тела, мисли и осећања као основног услова доброг здравља. Источњачка дијагностика није посматрала болест као екстерну појаву с којом се треба борити, него као колективну и индивидуалну унутрашњу промену коју треба разумети. Као поруку која нам је дата да је схватимо и у складу с тумачењем да променимо нашу констелацију. Тек тада бисмо се дугорочно могли вратити у здравље. Међутим, данашњи житељи Кине свакако не припадају оној култури која је изнедрила Лао Цеа, као што су садашњи Грци далеко од величанствених Хомерових јунака. Срби су можда судбински најбременитији јер су се унутар једног јединог столећа удаљили од себе до тачке раскида са истрајно ствараним и чуваним идентитетом сопствене заједнице – ми смо већ предалеко од наших предака из времена стицања слободе а дели нас свега стотину линеарних година. 

Сасвим је извесно да су кинески приоритети данашњице управо тамо где је фокусирано интересовање већине света – у стицању новца без утемељења у истинској људској потреби, али с јаким мотивом у хипертрофираној амбицији којом се већина људи на планети ставља у положај хрчка који врти точак све док не липше. Европа, као самопрокламовани континент, а заправо припада истом азијском континенталном масиву и историјско-културолошком простору, већ је поделила терет нове болести која долази из Кине. Деле је и други континенти. То ће рећи да је ова болест прилика за већину човечанства да преиспита свој однос према есенцијалним животним вредностима. Према ономе што је данашњој свељудској заједници најважније. Јасно је да ће примарни резултати епидемије бити нечије умирање с једне стране, а уједно нечији потпуни опоравак с друге, као што увек бива са исходима интернационално раширених и узајамно дељених болести. Секундарни резултати биће економске природе, а они нам откривају део поруке коју је болест донела. Огромна већина имаће много мање новца него што би хтела. Неизрачунљива мањина имаће знатно више – поготово у појединим гранама индустрије попут фармације. Дакле, оно што је човечанству најважније прерасподелиће се на нове начине, као што увек бива након ратова који су неретко срачунато покретани како би се мањина обогатила науштрб већине. 

Да су у време Шпанског грипа, истинске пандемије која је однела на десетине милиона живота, а која је букнула пред крај првог великог рата, дакле у времену неизмерне човечанске исцрпљености и свеопште несигурности, постојали интернет и масовно доступна телевизија, сигурно је да би број заражених и умрлих био најмање удвостручен. Статистика која педантно из сата у сат бележи број оболелих тада би унела много страха у човечанство, а страх је у правилу најплоднија земља за примање и развијање болести. Једнако као гордељива срџба или тврдоглава туга. Јер болест је у различитим видовима стално ту, међу нама, али не мора бити обавезно у нама. То је поље човекове слободне воље, хоће ли се отворити или не. Он може да верује да ће га кашаљ или додир ближњег заразити. Може да верује и да ће остати имун. Важније од свега јесте да преиспита своје страхове. Чега се то човек у ствари боји. Ако је то смрт од руке невидљивог противника, можда је онда право време да се суочи са сопственом смртношћу. Ако је то бојазан због могућег губитка својих старијих, онда би ваљало да их унапред изгуби, јер једном заиста хоће, а да чини све што може да их сачува и да заузврат цени сваки тренутак који има да проведе у њиховој близини, док су још на овој земљи. Наши преци умели су да кажу да смрт није наша брига, Жарко Видовић је то истицао често. Али они су имали виши норматив у који су веровали, па су њему могли добровољно да препусте све могуће непријатности због свести о неумитној коначности њихових живота.

Болест увек изоштрава слику која већ постоји у нашем друштву. Шта нам ова епидемија показује? Људи с маскама, у рукавицама, удаљени једни од других неколико метара. Старији у својим кућама, затворени, без могућности да проводе време с децом и унуцима. Сви у својим становима, у страху од контакта са заразом. Панична стерилизација животног простора како га нечији додир не би загадио. Стална загледаност у екране телевизора и мобилних телефона. На симболичком плану, а свака бољка има своја симболичка очитавања, веома је опажљиво да су људи тешко отуђени једни од других. Удаљени сами од себе, што је још изворније. Слика коју сада имамо и у чијем стварању учествујемо, већ је увелико била постављена, али је нисмо довољно прецизно сагледали. Епидемија нам је изоштрила вид.

С друге стране, мере које свака држава сада мора да уведе и неумољиво примењује, па тако и наша, могу да буду прикривени благослов а не удес због којег треба јадиковати. Добро је бити дисциплинован и одговоран према себи и другима, али без страха као покретача. Добро је проводити време с децом и животним партнерима. Прилика је да се људи боље упознају, да престану да са склањају једни од других у небројене активности и усиљене обавезе. Добро је хранити се ваљаном музиком и изузетним књигама. За здравље човково претежнија је унутрашња чистоћа од спољашње. Добро је легати раније у тишини и природно се будити раније. Добро је свакодневно осмишљавати и одржавати мале ритуале, упалити кандило у дому или свећу у сопственом срцу, изаћи на балкон сваке вечери у исто договорено време и аплаудирати медицинским радницима – то је прелеп рефлекс који уједињује физички и духовно раздвојене припаднике исте заједнице. Када је 1914. године Едвард Рајан, амерички лекар који је у историји Београда имао да одигра такву улогу да га спасе од потпуног уништавања, који је оперисао, неговао и излечио небројене рањенике и болеснике, пролазио улицама са својим сарадницима из Црвеног крста, наш му је народ клицао „Вива”. Тај садашњи вечерњи аплауз и то „Вива” из 1914. године, иста је лековита порука која сједињује људе. И дубок наклон онима који без остатка помажу другима у невољи.

Иако болест по медицинској логици долази споља, ми изнутра правимо услове да се она у нама заприми и развије. По закону аналогије, што је горе мора бити и доле, а што је споља – мора постојати већ унутра. Зато је наш непрекидан посао да култивишемо услове унутар себе – да се ова болест не прими. Од ње не треба бежати, јер се не може побећи од нечега што човек носи као потенцијал у себи. То је неспоразум који имамо са сваком савременом епидемијом. Покушавамо да се удаљимо, а болест нам бива све ближа. Ваља је поштовати, суочити се с њом и упознати је. Разумети шта нам говори, шта нам доноси, сваком људском бићу понаособ и сваком народу у овом мајушном комаду универзума који сасвим погрешно држимо за једини у којем има живота.

Синоћ сам с децом боравио на лиманском брежуљку мог детињства, у крају у којем сам одрастао. Учествовали смо у заједничком тренутку који смо делили, били радосни, насмејавали једни друге језичким играма и каламбурима. Тада је моја старија кћерка од једанаест година изговорила: „Тата, ми ћемо се породичном љубављу одбранити од короне. Шта ће нама маске. То је за оне који су у отпору.” Ово неизнуђено, аутентично детиње расуђивање зазвучало ми је као непогрешиво дешифровање поруке коју нам је болест донела. И тај потпуни склад двеју речи – породична љубав – у односу на реч „отпор” завибрирао је у мом телу као да сам отпио чашу најбољег природног витамина, а у мом духу објавио се као благовремени долазак у стање будног прихватања болести као прилике за промену. 

19.3.2020.

Сент Луис, 1918.