У ЈЕЗИКУ ЗАВИЧАЈ

Није ово раније неизречено, напротив – многи су исту мисао домашили пре мене – да језик јесте прави завичај човеков, а нарочито песников. Једина његова истинска отаџбина. Бавио сам се последњих месеци народном лириком с Косова и Метохије, читајући понајвише из једне старе призренске књиге. Потом бирао непознате песме и облачио их у моју музику. Оне су све углавном имале свој припадајући музички облик, јер су се некада песме у народу певале, нису се рецитовале, а још мање читале када нису биле ни пописане. Међутим, та је њихова музика заборављена или – ако има сачуваног трага у фолклорним истраживањима – преодвећ далека и туђа данашњем уху, поготово младом. Зато сам пресадио ову неизрециво лепу стару лирику у моју личну херцеговачко-панонску музичку земљу и ишчекујем плодове који ће ускоро доћи. Тај ми је поступак показао нешто важно – ако и злом срећом читав један народ мора да напусти своја огњишта, он може увек да се склони у завичај језика који је у својој природи нелокалан. Који постоји свуда где је сачувана или пренесена народна реч. Такав завичај не може се људском бићу одузети неком политичком интервенцијом иако се тенденциозним захватом може, на пример, преименовати. Земља се још како може изгубити, може се и без целе државе остати, али права постојбина једног народа недодирљива је док има језика. Док се заједнички гениј тог народа, његов дух сублимисан у усменој књижевности, може у језику очувати упркос кратковечности, нетрајности појединачног људског животног искуства. 

Пре но што сам узео да компонујем музику на народне стихове с Косова и Метохије, за албум који припремам и који ће се једноставно звати „Косовске”, а у чијем снимању је целог себе дао пријатељ мој и музички сабрат Немања Нешић, снимио сам „Манастире”, посвећене православним српским храмовима Фрушке горе и Војводине, за потребе једне телевизијске емисије. А нешто раније, с мојим другим великим стваралачким другом Миланом Кораћем, објавио сам албум ангажованих стихова „Сербиа”, на којем смо, први пут чини ми се у нашој савременој музици, проговорили отворено а високолирски артикулисано о бољкама, невољама, мукама, удесима али и врлинама нашега народа, било у Милановим и мојим стиховима, било у поезији великих српских песника, међу којима је и Милован Данојлић, један од „овјенчаних” на Козари. Сада, када видим да су ова три албума у мом животу дошла управо један после другог, а без таквога плана и моје свесне намере, бива ми јасно да сам с неким вишим разлогом имао да консекутивно вежем три књижевно-музичка испољења и да као кантаутор поклоним већу пажњу самом језику и националној компоненти у нашем раслабљеном културном идентитету. 

         Песме које се објављују у „Траговима”, у овој антологији, изузев „Јефимије”, нису обавезно плод мојих поменутих интересовања. Поједине имају онирички садржај, јер су изразито веродостојан препис мојих снова, у којима кадикад има више литературе, него на јави („Телефонски број”, „Препоручена мати”), а једна од песама, „Повратници” за мене је она коју човек целог живота чека да му се деси. На радост моју, дочекао сам је и био довољно спреман да је ухватим негде у језичком поднебесју, када је била довољно ниско да је приметим, а ја довољно будан да је спустим у мој матерњи говор. С друге стране, све ове песме имају своје упориште у музици, било да им је већ придружена, било да ће у будућности бити изговаране уз музику. У том саједињавању стихова с музиком, што јесте моје доследно стваралачко опредељење, огледа се и дубока повезаност с баштином нашег народа, ако не на тематско-мотивском плану, а оно на нивоу самог уметничког поступка. Јер реч „песма”, одвајкада је у памћењу колектива подразумевала синтезу музике и стиха. Отуда сваки кантаутор бива, без обзира на време у којем се јавља, без обзира на стилски израз, аутентични баштиник народне традиције. Чак и када није тога свестан. Чак и када – у жељи да буде савремен и непоновљив  – мисли да му ништа даље од тога не може бити...

(аутопоетички коментар за антологију „Трагови”, која ће бити објављена у Приједору, 2020. године)

Таписерија Милице Зорић: Царевић на птици, 1959.