КОСОВО. ИЗЛАЗАК ИЗ ВРЕМЕНА.

Било је некада давно да је наш српски народ, попут других старих народа чија су знања, искуства, обреди и обичаји чинили универзалну духовну баштину човечанства, непосредно комуницирао с праизвором и узимао постојање једне више стварности као рођењем препознату чињеницу, а не као претпоставку.  У ту сублимну вишу стварност улазило се сањањем и из те стварности – веровао је архајски човек – происходила је ова материјална, нижа стварност. Сањање није било ни налик данашњем схватању те речи и подразумевало је непрестану будну повезаност с вишом јавом из које су се примали подаци неопходни за боравак и опстанак у видљивом свету. Матерњи језик, у пуноћи свог симболичког потенцијала од којег су данас остали само искрзани кончићи смисла, био је кључ за отварање врата оностраног и за сталну коресподенцију са овостраним. Отуда је стари српски сељак говорио мало, а казивао много и отуда је често тачно знао у који дан ће се завршити његов овоземаљски привремени живот и догодити прелазак у несагледивост. Отуда је прекогниција била уобичајено својство у нашем народу. Одржала се та способност све до прошлог столећа – један од карактеристичних примера био је Стеван Божић, отац Сретена Божића, у аустралијској и светској књижевности познатог као Вонгар, који је непрестано из света снова добијао информације битне за његов живот и судбину његовог народа, па је тако пре свих видео убиство краља Александра у Марсеју и послао благовремено писмо краљевим људима са одговарајућим упозорењем. Краљ је ипак отпутовао, а Стевана Божића, необичног видиоца из околине Аранђеловца, ставили су у затвор сумњичећи га за саучешће у припреми атентата. Његов син знатно касније пошао је у Аустралију и тамо постао један од најдоследнијих и најодважнијих заштитника и заступника абориџинског народа који је такође умео да сања и да види. 

Када сам не тако давно почео да радим с лирским наслеђем Косова и Метохије, простора који се некада називао Старом Србијом и никако другачије, наслутио сам да су ти нама непознати начини народног живљења и виђења морали бити сачувани најбоље управо тамо. Између планинске оштрине Шаре и равничарске питомине Метохије. Знао сам да је духовна есенција старосрпске заједнице била сачувана у усменој књижевности, да је умеће будног сањања имало своје рефлексе у народној поезији, да је огромна стваралачка потенција колектива оставила неизрециво лепе и вредне трагове за далеку будућност која је можда већ постала наша јучерашњица. Међутим, нисам могао да знам како ћу се добровољно сасвим предати и поклонити неупоредивом језику тих песама и како ће њихова етика и естетика изазвати снажан стваралачки одговор у мени.

Милица Зорић: Плави соколар, 1958.

Богатство митолошких слојева песме, њени пагански наноси испод христијанизованих, где иза сваког свеца у песми провирује неки некадашњи бог или заштитник куће, регистар осећања која увек гравитирају љубави, чак и када исказују гнев или тугу, дубок обичајни и обредни контекст – личне судбине које се укруг остварују између рађања, венчања и умирања као три фокусне тачке које преламају животни ток – магијски елементи и појава змајева, ратника и вила као памћење архајских времена, све би то предовољно било да се ова поезија која се сматра једином нашом класиком, истинском и правом, заволи љубављу горљивом а неугасивом. Али музика унутар самих стихова, мелодија у речима и нешто неуловљиво што се да само ивично осетити а што пребива у неодређеном пољу изван тих речи, што је изнад језика а произлази баш из језика, што и јесте и није у простору наше когнитивности, то су вредности које су ме привукле попут магнета. И осећање, врло утемељено а појмовно необјашњиво, да ова поезија откључава врата која не воде ни у прошлост ни у сутра, него управо негде изван категорије времена. Да се у овој поезији догађа искорак. Излазак из времена. И да је после толиких историјских удеса и последичних миграција српског народа, тај народ нашао волшебан начин да се склони у сам језик као духовни завичај, да се као колектив уздигне у заједницу која није више на земљи, а можда није ни на небу, да се просто пресели у онај виши простор сна и наизглед нестане пред слабовидим очима светске историје, а заправо постане једна обећана земља у којој управо у овом тренутку векују наши преци. С таквим увидом, посета сивог сокола кнезу Лазару уочи преломне битке и његов избор да задобије небеско а не земаљско царство, драма која одговара архетипу кушања Христа у пустињи, на симболичком плану, упућује управо на пресељење целе заветне заједнице у невидљиву, нематеријалну територију чије координате су сачуване као шифре у језику народног певања. Попут Толтека који су одједном нестали пред збуњеним лицем човечанства, Срби с Косова и Метохије, суочени с неумитним поробљавањем и насилним усвајањем вредности друге и другачије културе, пронашли су своју духовну отаџбину изласком из времена, али не пре него што су битку прихватили и на мегдан изашли. То је уосталом судбина свих старих народа који су неговали умеће будног сневања. Спремност да се изгуби живот, не би ли се повратио живот. Можда се на Косову 1389. године десио обичан судар различитих животних концепција и земаљских интереса, можда је неслога великаша играла своју улогу у крајњем скору, али наш народ склон митском мишљењу имао је право да изгради од тог удеса нешто друго, нешто светије и веће. И то је учинио у свом предању.

Три хиљаде је забележених лирских песама с простора Старе Србије. Мојих одабраних десет, само су малени узорак тог културног етнопсихолошког богатства једног народа којем по рођењу припадам. У тих десет, сачуване су потресне приче о забрањеним љубавима, које данас, када су сваковрсне љубави цивилизацијски допуштене и чак подстицане, дотичу јаче него икада. Сачувано је митолошко сећање на змаја који отима девојку. На мому која се равноправно разговара с ветром, грди га и куне. На стару мајку која моли своје вилинске сестре да ослободе њеног сина и заузврат мора да се одрекне сопствених очију. На делију-девојку, соколову љубимицу која пије и попева и сабљом димискијом одрубљује целих дванаест турских глава након кратке вербалне чарке. Знајући какво је место било додељено жени у нашој патријархалној заједници средњег века, а имајући у виду данашње трендове у области родног поравнавања, песма је, макар је узели за обешењачку, нарочито занимљива у смислу представа родних стереотипа и феминистичких модела савремене поп-културе. Стотинама година пре америчких Марвелових супер-јунакиња, Срби су у својој народној поезији имали делију-девојку као прототип освешћене, независне ратнице која ником не жели да полаже рачуне.

Снимање и аранжирање косовских песама поверио сам у потпуности пријатељу. Његова је улога немерљива и моја захвалност не да се сабрати у речи него је и она негде изван могућности које ми пружа језик. Људи који познају музички свет и изражајни хабитус Немање Нешића могли би се изненадити када га наједном пронађу у срцу косовске баштине. Врсни шансоњер, стилом и мотивом поклоњен Медитерану, изразито осетљив на добру песничку реч, изузетан интерпретатор и аутор европског, грађанског рафинмана није човек кога би његова публика природно видела међу мотивима Старе Србије. Али ја могу да видим далекосежније и знао сам добро шта Немања уме када се заинтересује и када га води пријатељски савез. Знао сам, рецимо, да ће он пронаћи у стиховима које сам одабрао маслињаке и непосредно присуство мора и да ће га они надахнути. А откуд маслине и море на Косову? Одговор се може наћи у Црној Гори, међу „усредсређеним Србима” како је Станислав Винавер називао Црногорце. Немања је подигао целу архитектуру албума сасвим сам, сопственом музичком вештином и аранжерском инвенцијом и сваки одсвирани тон који се на албуму чује, уз његов свеприсутан а ненаметљив пратећи глас, све то долази од њега. Није ме ни у једном тренутку питао где то идемо нити је преиспитивао мој позив да се управо с њим лирски и музички одметнем на Косово и Метохију. Није тражио да претходно прочита текстове и чује како сам их музички обликовао. Пристао је из чистог поверења и пријатељске наклоности да пође тамо где га иначе његов лични пут сасвим сигурно не би одвео. Подразумевало је то спремност на својеврстан естетски хазард. Отуда је мој албум онолико мој колико је и његов. Био је музички неимар првог реда, изузетан сарадник, благотворна, сигурна и лековита постојаност у свим фазама стварања, а то колико је овај префињени човек и уметник спонтано усвојио новопронађене вредности и реаговао на лепоту косовске лирске старине најбоље говори о високом нивоу и светрајности саме наше средњовековне културе. На концу, није неважно то што је Немања Нешић, обављајући и послове сниматеља и продуцента, ухватио и пренео мој глас онако како нико пре њега није – човек на сцени и исти тај човек на снимку коначно су постали једно.

Немања Нешић, снимање албума Косовске

Албум „Косовске” сачувао је и два неодмењива женска гласа. Један припада Ени Недић, племенитој жени неземаљске лепоте и за данашње друштвене стандарде необично снажно израженог личног интегритета, којој су косовска метафизика и етика прирођени као да је стасавала тамо. Ена поседује многоструке таленте и певање је само један од њених дарова а објава тог дара такође је захтевала неподељено поверење у моју намеру. Ена га је имала без остатка, на чему јој дугујем дубоку захвалност. Други глас дала је Драгана Зубац, моја вишедеценијска сапутница и партнерка у креацији два највећа, заједничка животна стваралачка чина – рађању и подизању наше две кћерке, такође жена ванредне лепоте која је пре свега и после свега мени била и остала веран пријатељ до сржи у сваковрсним изазовима и повољним и неповољним констелацијама. Уз Ену и Драгану, које су изузетно обојиле албум, никако у декоративном смислу већ у виду одмереног додавања личне есенције, својим гласом у једној песми појављује се мој велики стваралачки друг Милан Кораћ који је притом и као сниматељ помогао да се драгоцено певање Ене Недић први пут студијски забележи.

Испрва нисам хтео да било шта о албуму исписујем. Бирам да не објашњавам своје уметничке поступке и мотиве јер се тако делу увек нехотице одузима комад његове могуће будућности. Песме које смо снимили предовољно казују у своје име и у име оне заједнице која их је изнедрила. Реч „Косово” у нашем колективном регистру тонова одвећ често погрешно зазвучи, због неописиве несреће која се наталожила на том геополитичком, тешком историјом натопљеном простору. Због небројених изневеравања људи који су одатле потекли. Због непрестане манипулативне употребе самог имена, а камоли употребе тамошњег човека. Међутим, имао сам снажну потребу да искажем захвалност онима који су путовали са мном. И да са ових десет одабраних старих народних песама-душа, у новим музичким телима и оделима, упознам оне који већ добро знају за вредност усмене косовске баштине, али је нису доживели у овом изражајном виду, једнако као и оне који такво знање још немају а спремни су да га стекну. Албум „Косовске” некоме од њих сигурно може да постане оно што је био мени – кључ за заборављену вештину искорака из времена. И један видљиви путоказ према невидљивом свету у којем наши преци још будни сањају.

(албум КОСОВСКЕ биће објављен 4. априла 2020. године)