ROKENROL U GLIBU

Slušajući četiri nove pesme srpske grupe Glib, dobrovoljno stupajući u inspirativnu gitarsku ambijentalnost koju oni tako spretno i beznaporno stvaraju, ploveći još jednom njihovom snažnom distorzivnom rekom, razmišljao sam iznova o značenju i sudbini zajedničarenja u rokenrolu, o magijskom poreklu muzike, arhetipskim ulogama proroka i sledbenika, o formalnim mehanizmima jednog elementarnog kulta, koji su bili na snazi u rok kulturi. Rokenrol je kao jedno od velikih civilizacijskih obećanja slobode zaista ponudio čoveku nadu koju je s početka pratila ogromna vera. Nadu da se sloboda može steći. Da se u slobodi izbora može živeti i da se isto tako slobodno može umreti. Tu slobodu propovedali su mnogi rokenrol proroci dvadesetog stoleća, dovodeći sa scene svoje verno pleme posvećenika – muzikom, ritmom i rečju – u stanje pobuđenosti, ekstaze ili transa. Svaki od tih proroka načinio je od svog autorskog, muzičkog i scenskog izraza mali zasebni san, a svi su ovi snovi bili deo jednog većeg, zajedničkog sna o svetom savezu čoveka sa univerzumom. Rokenrol je naizgled trebalo da spusti Nebo na Zemlju. 

Njegove namere nisu se zato mnogo razlikovale od milenijumske hrišćanske ponude s tim što je u hrišćanstvu akcenat bio i ostao na spasenju, a sloboda je bila i ostala relevantna samo u dogledu konačnog ljudskog izbora da se čovek spase i iskupi za svoje i predačke grehe. Takođe, crkva je nalagala odricanje i askezu, a rokenrol užitke i stvaralačku ekstazu, što ga je genetski mnogo više uvezivalo s prehrišćanskim, paganskim običajima. Međutim, rok koncerti jesu bili svojevrsne službe, a rok albumi sveti spisi. Izvođači su bili osnivači i prvosveštenici. Publika je bila pastva. Nedostajala je samo komponenta večnosti – jer svaki od ovih zasebnih snova morao je da se rastoči smrću njegovog arhisanjara. Ali je mogao i da se delimično prelije u drugog sanjara i nastavi svoj život tako, u svojevrsnoj reinkarnaciji ideja, estetike ili poetike. Sve ovo napisano čak i ovako ugrubo redukovano, moglo bi da bude istinito, ali višegeneracijsko iskustvo pokazalo je i nešto drugo. Da rokenrol uopšte ne mora da nosi viši smisao, pogotovo ne kakav pseudoverski sadržaj i religijske intencije, i da je zapravo reč o jednom sasvim bazičnom iako orijaški razvijenom sistemu zabave. O monstruoznoj industriji i posledičnom konzumerizmu. Ničega svetog, ničeg transcendentnog u njemu. A čak i kada je pledirao na nešto uzvišenije, ispostavilo se da je u njegovim pojavnostima bilo previše lažnih proroka. I da je zabavom valjalo popunjavati ontološku prazninu čoveka, a nije to nikada dugoročno uspevalo.

Ono što se rokenrolu ne može poreći u samoj njegovoj suštini, jeste da je uvek privlačio i proizvodio sanjare. 

Nila Janga nije teško videti i na tren zadržati u onoj prvoj širokopoteznoj biblijskoj predstavi mada bi on sebe nesumnjivo definisao kao autonomnog sanjara, možda pritom i neobavezno otpevao refren Lenonove himne Imagine. Iako je još među stanovnicima planete Zemlje, iako i dalje izobilno stvara i scenski propoveda kao višom javom poneseni vrač, njegova muzika uveliko se prelila u druge autore diljem sveta, kao da se na taj način obezbeđuje za vreme u kojem njenog tvorca više neće biti. U tim transferima za koje Jang dabome ne može uvek da zna, posebno mesto imaju Beograđani iz sastava Glib. Prvo, baš zbog toga što on za njih ne može da zna, a drugo – zbog načina na koji se njegova unikatna muzička estetika besprekorno prelila u Vladimira Marinovića i njegove prijatelje. Njihova muzika je toliko dobro podignuta na arhitektonskim proračunima Jangove grupe Crazy Horse, a opet u skladu s jednom starom definicijom da Srbe u svemu što čine krasi dinamički individualizam, da postaje zaista uzbudljivo ako se u imaginaciji slušaoca hipotetički dogodi jedan koncertni muzički susret prvobitnog snevača i njegovih stvaralačkih nastavljača. Članovi Gliba znali bi kako da dostojno isprate Nila Janga u mnogim njegovim kreativnim meandrima.

 

Glib je bend koji se uvek sluša uživo. I na reprodukovanom snimku i na samom koncertu – to je isti onaj sastav koji je odlučio da svoje pesme beleži u jednom komadu, u jednom dahu, oko jednog mikrofona. Rezultat je životnost kakva se jednostavno ne može postići uhodanom studijskom vivisekcijom nadahnuća. Zajednica posvećenika koju ovi ljudi okupljaju nije velika, ali jednom će se svakako znati da je pretežnija kulturna vrednost bivala ponuđena na strani onih zatajenih, zagraničnih umetnika, nego kod onih naveliko razglašenih. A ta zajednica malobrojnih, deli s Glibom isti onaj san o slobodi koji je bio esencija izvornog rokenrola. Taj san je jedini luksuz koji ubogi čovek može sebi da priušti i koji mu niko ne može oduzeti.

Kolektivni uvidi i vreme koje nas ponešto uči, pokazali su da rokenrol svakako nije bio religija iako je koristio religijska sredstva. Nije bio ni obesmišljena zabava što neće reći da nije bio zabavan. Rokenrol je bio i ostao večno cirkulativan, prapočetni san ljudskog bića, pojedinca, da u zajedničarenju s drugim ljudskim bićima, koristeći svoje talente, moć jezika i magiju muzike, može služiti službu samom Životu. Biti jedno s njim. Biti Život sam. Taj san još je aktivan i pripada budućnosti koliko i prošlosti. Sanjaju ga autentično, na svoj način koji se ne zaboravlja, i članovi srpskog Gliba. 

Zato je u Glibu rokenrol.