ЈЕФИМИЈА

Има у лешнику твојих зеница блиске,

топле иконографије у коју би се

сваки худи монах бесмртно заљубио.

Али има и чарања пре Христа,

дубоко полегнутог у памћење колена.

Попут богиње која управља 

елементима природе,

покрећеш молекуле

моје телесности

својом ванљудском лепотом.

Тако те видим. А невремено биће 

које станује у твом телу, 

по мери неке сељенске шале,

ништа о тој раскоши не зна.

Красота несвесна себе,

највреднија је

и најболнија ономе који уме да посматра.

Знам да обноћ одлазиш кришом у свој 

тајни манастир. Да лежеш на камени кревет,

претвараш се у снежност и

заштитном белином покриваш снове

деце која су ти додељена на чување. 

Знам да се после враћаш 

у своју биографију,

непосредно пред свитање. И да нико у

твојој кући

не слути где си то била.

Моја наклоност према теби није од овога 

света, јер те нисам у њему

први пут заволео.

Али те у овом свету увек препознајем. 

Као што познајем твоју 

заветну потребу да душу једног

малог народа

који одавно не зна ни куда ни како,

затајену попут чардака 

на дну мора,

својим новим приношењима пробудиш.

О Божићу, 7. јануара 2020.