Svemir: Strah od dubine

Teška kiša će pasti, finale poslednje pesme na albumu Strah od dubine grupe Svemir – formalno posveta Dilanu, manje formalno Peti Smit i jednom njenom dirljivom, herojskom trenutku narativnog zaborava, ogoljenosti i nelagode prilikom izvođenja te pesme u miljeu koji joj je bio stran – u polju simbolike ocrtava lepu kružnicu od generacijski pamtljive prve singl-pesme Ne sjećam se kiše iz 2012. godine do ove, četvrte emanacije zagrebačkog sastava sedam godina kasnije. U tih sedam leta, gotovo matematički potvrđenih kao perioda za početak, razvijanje i završavanje jednog celog životnog ciklusa, Zvonka Obajdin, stalna gravitacijska sila u njenom ličnom Svemiru, prevalila je priličan put od inicijalne objave njenog izuzetnog, nebrušenog autorskog i interpretativnog dara, preko nesebičnog rada na sabiranju nezavisne hrvatske i zagranične autorske scene u jedan Bistro, do pune životne i stvaralačke zrelosti iz koje ishodi svaka pesma na novom albumu. 

Svemir ima jedan krupan a nedostajuć kvalitet u našem vremenu, nešto što bi paradoksalno trebalo da krasi mnoge grupe – izrazita ljudskost, ne samo u dogledu unutrašnjih vrlina, nego u bukvalnom, bezmalo fizičkom osećanju da istinski život stoji iza ovih pesama. Taj složeni muzičko-lirski organizam po imenu Svemir, dabome, unisono diše u ritmu damara Zvonke Obajdin koja je neuporedivo više od žene na frontu benda, a dobrovoljno je manje od žene kojoj je sve podređeno u bendu. Njena karakteristična otvorenost i neposrednost u neprekidnom razračunu sa sobom, sa svojim boljkama, sanjama, emotivnim udesima i uzletima, njena pojačana osetljivost golog nerva, komuniciraju sa slušaocem jedan na jedan, onako kako to čine sudbinske pesme koje svako pamti iz perioda života kada mu je bila potrebna topla prijateljska ruka, kada mu je trebao prisan glas kojem može verovati, a Zvonka ima tu ruku i taj glas. Ogromna vrednost njenog autorskog rada sa Svemirom jeste poverenje koje izaziva i odaje.  

Tu dolazimo do iskrenosti. Ona je uvek dobrodošla, ali najdalje dobacuje ako se ima šta reći i ako se zna kako to izreći. Pesme Straha od dubine ishode iz temeljnih iskustava, životnih brodoloma i potonjih vaskrsnuća, padova u visinu, uzleta u nizinu, poraza koji ne čine gubitnike, pobeda koje ne čine pobednike, jednog apsurdnog karusela iz kojeg bi junakinja ovih pesama – a nju od autorke Zvonke Obajdin ništa suštinski ne razdvaja – najradije iskočila i prestala da igra besmislenu igru u kojoj je sve „uvijek nešto izmeđuˮ, ni tamo ni amo. Previše godina iza sebe da se odustane od života, premalo projektovanih ispred sebe, da se veruje u dostizanje ma kakve svrhe. Ovo je album u kojem su u najboljem propevali rezignacija i zamor kakve danas oseća dobar deo onih koji su rođeni između šezdesetih i osamdesetih godina minulog stoleća, a naseljavaju prostore nekadašnje zajedničke zemlje. Otuda je Strah od dubine od onih albuma koji definišu jedan kolektivni psihološki interval u kakav će kad-tad stupiti i sadašnja i neka buduća mladost, a to mu daje karakter univerzalnog dobra koje će dugoročno imati one kojima je potrebno kao lek. Takav se album prosto ne može snimiti dok se ne doraste do njegovih spoznajnih vrhova, a Svemir – sva četiri ljudska elementa u njemu – jeste ih superiorno dohvatio. 

Nekada je Dejvid Bouvi govorio o tome kako je neophodno kada se čovek preodveć sigurno oseća u vodi – otisnuti se dublje i potom još dublje. Zvonka Obajdin se već zaputila tamo, i samim prepoznavanjem i imenovanjem svoje strepnje od dubine. Bliska budućnost otkriće da je, iz svog okrilja u Svemiru, sasvim izvesno krenula put Severozapada, izgovarajući stihove Stojana Vučićevića ne bi li joj poput zapaljene zublje osvetlili stazu ka većoj dubini.