MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Ne znam ima li muzičkog žanra za koji je važnije iskustvo putovanja nego što je to džez. I ne znam ima li izraza u muzici koji je bogatiji kosmopolitskim duhom. Možda je to zato što je džez, u velikoj paleti do danas poznatih muzičkih pravaca, još u prošlom stoleću zadobio status svojevrsnog nadjezika, metagovora, koji je – iako ume da se služi i rečima u užem smislu – u osnovi neverbalan, a koji svi njegovi ljubitelji i poznavaoci razumeju i mogu da ga koriste međusobno, bez obzira na nacionalnost, boju kože, verska i neka druga opredeljenja. Džez je podjednako intelektualan, emotivan i instinktivan i angažuje zato sva tri ključna centra ispoljavanja u čoveku. Međutim, da ga nekome treba jednom rečju predstaviti, ipak bi jedina odgovarajuća bila ona s početka – putovanje . Autori i izvođači poklonjeni džezu, gotovo u pravilu su planetarni putnici, spremni da se odmetnu geografski daleko, u potrazi za utiscima koje će docnije koristiti kao impuls za stvaranje. S druge strane, kompozic...

1. Недавно је у издању Графопринта из Горњег Милановца изашла Ваша књига изабране и нове поезије „ Повратници у љубав ” . Чита ли се поезија код нас и ко су људи који је читају и у њој уживају? Осећајни и осетљиви – читају поезију у сваком времену. И намерно ћу уопштити – добри људи воле поезију. Добри људи често и пишу поезију, док им у једном тренутку силовита жеља да буду читани и препознати не засени сасвим ту почетну доброту. Видео сам у животу песника и песника како су падали у власт тешке амбиције која није била друго до она базична потреба да се буде вољен. И сасвим погрешно, сматрали су да умножене књижевне награде за чије стицање су се залагали, доносе ту љубав са собом. 2. Душко Трифуновић је, између осталог, рекао да Ви стиховима  никоме не ласкате, никоме не тепате, не подучавате, не поправљате свет, да говорите о ономе што сви виде али сте се досетили да то кажете на лепши начин. Није ли то основи задатак сваког песника, да оно што сви виде естетизује односно д...

Слушам радне снимке које смо Милан Кораћ и ја начинили у његовој гаражи коју зовем Вагоном за проветравање тунела. Он предводи Шинобусе, ја Пркос Друмски. Разумемо се изврсно и не морамо ништа један другоме да доказујемо. Намерили смо да снимимо заједнички албум. Две гитаре, два гласа, два микрофона. Два имена и презимена. Другачије него што радимо у матичним саставима. Узели смо Миланове старе стихове, сели пред микрофоне и свирали до касно у ноћ. Потом смо додали нешто од мојих неупотребљених песама. Начинили две спонтане посвете. Једна је песма „ Бледо ” Милана Младеновића. Певамо је наизменично, а Кораћ је скројио топлу далматинску соло линију. Свирамо „ Бледо ” као отворену блуз форму. Дечак из воде волео би такво читање – обликом није налик њему, суштином јесте. Друга је песма „ Љубави ” . Потписује је Никола Нешковић. Међу најлепшим је које сам чуо на језику који ми је рођењем дат. Свирао сам је својевремено с Пркосом Друмским, сада је делим с Миланом. Први пут смо је ...

Слушао сам Калем у једном манастиру, у једној синагоги и у једној кафани. Ко може у богомољама и у биртији једнако природно да запева и засвира? Могу Стефан Илић и Душан Поповић Липовац. Они не изводе духовне песме, нити је сакралност одабрани простор у којем се као уметници крећу. Али њихова аутентична појавност на сцени, дубоко и искрено поштовање с којим приступају традиционалној грађи, чистота намере и интерпретације, одају једну карактеристичну побожност , не у конфесионалном смислу, већ у догледу добровољног служења лепоти и вишим вредностима балканске фолклорне баштине. Они су ту да одрже и прославе дух који је стваралачки надахнуо наше претке и сваки њихов извођачки чин има снагу својеврсне животворне молитве. Молитве – за један свет у нестајању, који је столећима сам себе обнављао и наново подизао на опеваним осећањима недостајања, жаловања и боловања због брањених и забрањених љубави, али и на једнако присутним импулсима неусловљене радости због учествовања у чуду живота, ма...