СПЕКТАКЛ (Резервна култура)
Слушам радне снимке које смо Милан Кораћ и ја начинили у његовој гаражи коју зовем Вагоном за проветравање тунела. Он предводи Шинобусе, ја Пркос Друмски. Разумемо се изврсно и не морамо ништа један другоме да доказујемо. Намерили смо да снимимо заједнички албум. Две гитаре, два гласа, два микрофона. Два имена и презимена. Другачије него што радимо у матичним саставима. Узели смо Миланове старе стихове, сели пред микрофоне и свирали до касно у ноћ. Потом смо додали нешто од мојих неупотребљених песама. Начинили две спонтане посвете. Једна је песма „Бледо” Милана Младеновића. Певамо је наизменично, а Кораћ је скројио топлу далматинску соло линију. Свирамо „Бледо” као отворену блуз форму.
Дечак из воде волео би такво читање – обликом није налик њему, суштином јесте.
Друга је песма „Љубави”. Потписује је Никола Нешковић. Међу најлепшим је које сам чуо на језику који ми је рођењем дат. Свирао сам је својевремено с Пркосом Друмским, сада је делим с Миланом.
Први пут смо је извели на добротворном концерту за једног малог дечака коме се тело разболело. С нама су онде наступили Иван Чкоњевић и (Изменавремена). Сели смо на барске столице без икакве припреме и почели да свирамо заједно.
Тада сам видео да с Миланом могу далеко.
Милан Кораћ
Трансцендентан.
Милан воли да истражује и да се креће. Шинобуси нису цела мера његовог музичког искуства, као што Пркос Друмски није моја.
Узели смо заједно да размичемо хоризонте.
На дан фестивала Поезика, непосредно пред наступ са Шинобусима, Милан је добио своју прву збирку песама из штампарије. Било му је стало да књига стигне на време како би је поделио Новим Одметницима. Касније сам листао странице те драгоцене књижице и намах препознао две песме као стихове с којима могу нешто добро да направим.
Запамтио сам их још у рукопису.
Милан је у својој лирици знао да користи општа места као формат за облике иза којих је плесала неспутаност бића. Та игра бића, иза променљивих образина, била је шифра његовог песничког труда. Његова лирска нерватура одавала је свест о нечему неухватљивом и непознатом што се догађа иза познатих кулиса и то нешто, Милан је ловио у песми.
Био је ловац на биће.
Једна се његова песма зове „Спектакл”. Предложио сам му да тако насловимо нашу заједничку плочу.
Милан је фронтмен у једном од најбољих концертних бендова које сам видео. У њему раде поштени, пристојни, у свему изузетни момци који се узајамно чувају и мимо заједничког посла негују своје другарство. Бива да људи унутар истог састава не знају шта ће једни с другима ако немају инструменте. Почну музику или говор о музици да прихватају као једини могући језик.
Шинобуси, међутим, знају како се траје и опстаје без музичке комуникације. Повремено заједно одлазе на пецање у Миланов Апатин и не носе тамо инструменте. Пецање захтева тишину. Ко уме пријатно да ћути с неким, дохватио је тајну пријатељства.
Шинобусе је основала група посвећеника у уметност, која је у Апатину, потом у Новом Саду, волела да се огледа у поезији и музици. Неговали су писање и цртање као колективну праксу. Имали су обичај да унисоно раде на истој песми, а стихове и цртеже ручно су коричили и правили јединствене књиге у свега неколико примерака.
Мени се тако у рукама нашла збирка Слободана Мирића, једног од Миланових првих сабораца у музичким повојима. Богоуверени породични човек, с неоствареним потенцијалом православног пустињака, који је у првим Шинобусима свирао усну хармонику, поклонио ми је једини постојећи примерак своје књиге песама.
Ручно прављени уникат.
Један од ових Шинобуса био је момак с којим сам могао било где да путујем и разговарам о непрегледном списку ствари. Ненад Нено Патковић, гитарски виртуоз, музички ерудита, богомдан сапутник, енциклопедиста најразноврснијих догађаја и личних искустава, сакупљених током година свирања по опскурним месним биртијама и градским клубовима. Аутентични улични ходач с класичном гитаром под мишком, ведрог духа и виспрених запажања, живи генератор блуза, рокенрола и фламенка. Један од примера жилаве музичке митологије у земљи која се доследно бавила другачијим митотворством. Ненадове разноврсне приче и доживљаји, сами за себе, били би вредни изузетне документарне књиге.
Када сам пре неколико година позвао Милана Кораћа да се придружи Новим Одметницима, својим именом и презименом, гитаром, стихом и гласом, знао сам добро кога зовем. Знао сам и то колико су добри момци који с њим свирају у Шинобусима. Испоставило се касније да Милан Кораћ и ја имамо читаву необјашњиву суму подударности, сродних искустава, све до симултаних бољки.
Као браћа.
Не могу да призовем тренутак када смо се упознали. С неким људима је тако као да интеракција постоји без референтног почетка. За Милана јесам знао пре наших дружења зато што је предводио успешан великокалибарски састав. Просто смо наједном почели да се виђамо, одлазимо на пиће и необавезно причамо о свему. Саша Радоњић вероватно је дао први подстицај. Осетио је да Милан и ја можемо доста тога да урадимо заједно. Међутим, Драгана вели да смо се иницијално срели на једном раном амфитеатарском наступу Пркоса Друмског, где се и Кораћ затекао у публици. Она је у памћењу сачувала први сусрет, руковање, Миланов разоружавајући осмех и његов препознатљиви качкет. Тада му је дала наш албум првенац. Милан је тако постао једини међу Новим Одметницима који га има.
Осим стваралачких и људских добитака, Милан и ја брзо смо имали да поделимо и заједничке губитке.
‒ Све нас је мање овде ‒ одвратио ми је замишљено, на вест да је Ивица Бегин Станковић умро, недуго после смрти члана Шинобуса Жељка Ђурђевца Жиксе.
Реченица је припадала и пристајала достојанствено похабаном Вејлону Џенингсу, пре него мом елегантном младоликом пријатељу. Међутим, није се имало шта друго рећи.
Можда само оћутати.
(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)
Коментари
Постави коментар