MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Na kraju pitaće nas samo koliko smo voleli i jesmo li voleli uopšte Neće biti namirivanja Neko je već platio sve dugove za nas I dva će nova cveta svejedno pozdraviti Sunce Po nama će ih zvati

Kada ode neko koga voliš oprosti se kao čovek Blagoslovi život i ne vezuj tugom Dobar je rastanak jedini zalog budućih sretanja Nemoj žaliti sebe Svaki je odlazak prilika za nečiji procvat

Svest o tome da ću jednom odbaciti ovo toplo telo koje tako volim da prislonim uz tvoje, izaziva bolno stezanje, ne unutra, nego upravo spolja, ne onde gde hipotetički boravi duša čoveka, nego onde gde je čovek samo mali deo njen.

Kada zavoliš drugo biće, to sebe voliš u njemu. Koliko se u nekoga utisneš, toliko ćeš sebi nedostajati pošto neko, naizgled zauvek, preskoči ram tvoje slike i zamakne u nevidljivost. Ali, bude li ljubav uzajamna i jaka, registrovaćeš sve što je onaj drugi zauzvrat naslikao na tvom platnu života. To prepoznavanje biće ti najbolnije. I najlepše.

Potrebna je velika brzina da te neko uhvati u svemiru. Video si...koliko je to ljubavi. Porodica je brod. A ti nećeš da budeš uhvaćen.

Kada je 1958. godine Duško Trifunović stigao u bosanskohercegovačku i jugoslovensku književnost sa svojim Zlatnim kuršumom , kao tajanstveni zanatlija od svega dvadeset pet linearnih ovozemaljskih godina i bar dva i po milenijuma iskustva i pameti, videlo se da je o nekom pesničkom i ljudskom čudu reč i da taj mladić ima breme naročitog višeg poslanstva koje neobično lako nosi i navešćuje: „ Ja mislim da sam ipak došao na vreme došao da vas zavolim da se natpevavamo da me zavolite pa da vam na kraju za to poklonim tamburicu ˮ Takođe, znatno docnije, bilo je jasno da se takav nesvakidašnji pesnik može javiti samo u Bosni, zemlji divnoj ali duboko prožetoj mržnjom i strahom, gde po rečima Andrićevog tragičnog junaka, lekara i emigranta Maksa Levenfelda, „u noći svaka bogomolja, pravoslavna, katolička i muslimanska izbija neko svoje doba, a ko zna koliko pritom otkucava kod Jevrejaˮ. Nije neobično što se u istim ovim koordinatama, bezmalo stoleće posle Maksa Levenf...

Čemu pridaješ pažnju, jednaku pažnju ti vrati. Tvoja boljka i dobrobit istog su porekla. Dajem ti vodilju važnu, možeš da je pratiš. Trbuh je sveta sit svega što nisi izrekla.