Davor Matošević: Žetva

Kada je 1958. godine Duško Trifunović stigao u bosanskohercegovačku i jugoslovensku književnost sa svojim Zlatnim kuršumom, kao tajanstveni zanatlija od svega dvadeset pet linearnih ovozemaljskih godina i bar dva i po milenijuma iskustva i pameti, videlo se da je o nekom pesničkom i ljudskom čudu reč i da taj mladić ima breme naročitog višeg poslanstva koje neobično lako nosi i navešćuje:

„Ja mislim da sam ipak došao na vreme

došao da vas zavolim

da se natpevavamo

da me zavolite

pa da vam na kraju za to poklonim tamburicuˮ

Takođe, znatno docnije, bilo je jasno da se takav nesvakidašnji pesnik može javiti samo u Bosni, zemlji divnoj ali duboko prožetoj mržnjom i strahom, gde po rečima Andrićevog tragičnog junaka, lekara i emigranta Maksa Levenfelda, „u noći svaka bogomolja, pravoslavna, katolička i muslimanska izbija neko svoje doba, a ko zna koliko pritom otkucava kod Jevrejaˮ.

Nije neobično što se u istim ovim koordinatama, bezmalo stoleće posle Maksa Levenfelda, čoveka koji je od zla pokušao da pobegne, pa je jedino u smrti našao izlaz, između nešto-iznad-zemaljskog pesničkog poslanja i sasvim zemaljskog i podzemaljskog toka međuljudske mržnje koja se iz umnoženog straha i kolektivne nesigurnosti rađa i večno preporađa, javio opet jedan naročit mladić sa svojom pesmom kao odbranom i lekom posle celih decenija koje su Bosnu nanovo vratile u ono tegobno vreme čijem su dekodiranju Andrić i Selimović posvetili živote. Davor Matošević, tihi čovek iz Tuzle, onaj koga bi duhovno pismeni ljudi nazvali starom dušom, došao je poput Trifunovića u neko ranije zakazano vreme da ljude zavoli i da ga ljudi zavole, da se natpevava i da im ostavi poklon. Stigao je s naramkom svojih pažljivo i strpljivo odgajanih pesama koje je sabrao i ponudio na albumu žetvenog imena i posve nezamagljene simbolike. Same pesme je dugo pripremao, kao i pesnika i čoveka u sebi, kaleći se višegodišnjim privremenim radom u Avganistanu, s pogledom koji iz Kandahara seže do pakistanskog Pešavara, dovoljno daleko da se zavičaj drugačije i jasnije sagleda, a dovoljno blizu da se u isti zavičaj sudbinski vrati i ponudi mu sebe izmenjenog. „Kanjoni su prazni, postaću rijeka i preći preko graniceˮ, peva Matošević u Pešavaru, pesmi odmereno veličanstvenoj, jer sve je odmereno u Davora, pa i veličanstvenost koja može da obuhvati prostor između pustinjskog i kosmičkog.

Devet Matoševićevih pesama, imajući u vidu u kakvo se vreme i u kakvoj zemlji on javlja, sadrže vrednost univerzalnog melema, a umetnika prirodno smeštaju među red onih vidara koji razboljenu dušu umeju da dotaknu i zaleče golim glasom, stihom i muzikom. Mekota, toplina i supstanca njegovog pevanja nisu  drugo do karakteristike terapijske vokalne frekvencije, svetlonosne poruke kojima svoje stihove majstorski prošiva nisu drugo do blagi ali postojani korektivi i smernice kako da se izgubljeni ili posrnuli čovek sebi vrati, a izbor muzičkih motiva nije drugo do niska prelepih melodijskih i harmonijskih refleksa na jedno ranije doba koje su ljudi umnogome smatrali boljim. Tu danak jedino može da se plati neizbežnoj nostalgiji koju ovakva muzika može da izazove, a nostalgija ume da bude rđav sastojak ukoliko ozrači i obremeni celinu nečijeg dela. Davor je zato bio više nego pažljiv u aranžiranju pesama Žetve i pronašao je srećno saglasje između asocijativnog i inovativnog, odavno prepoznatljivog i još nespoznatljivog. 

Postoji u Matoševićevim stihovima jedna dubina venčana s vedrinom, tuga nikada nerazdvojena od radosti, zemaljsko združeno s vanzemaljskim, prihvaćeno čovečje i željeno natčovečje, češće mirnost poput bonace i ređe nesmirenost poput unutrašnje bure – sve to u jedinstvu njegove ličnosti i punoći njegove pesme. Posredi je dvostruka perspektiva, uobičajena za mitsko mišljenje i mitske situacije, a toliko karakteristična za bosansku zemlju. Pored one četiri konfesije s različitim otkucajima sata, koje Andrić pominje u priči o Levenfeldu, ima u Bosni i Hercegovini jedna zasebna enigmatična tradicija sačuvana u pamćenju srednjovekovnih stećaka, koja može a ne mora pripadati starijoj bosanskoj veri čija simbolika i uklesane poruke traju stolećima. Matošević neskriveno crpi nadahnuće iz ove izvorne baštine, a njegovi svevremeni nauci o poslednjem koji će biti prvi, o najmanjem koji će biti najveći, što ih je zajedničko znanje pripisalo Hristu iako su se izgovarali i pre Spasiteljevih dana, kao i Davorova celokupna pojava podobna kakvom sufi mistiku koji bezobalnom ljubavlju rešava jednačinu Svevišnjeg, samo doprinose višeslojnosti njegovog stvaralačkog i ljudskog identiteta i značaju njegovih pesama, sada i ovde, pogotovo za zemlje nekadašnje Jugoslavije kojoj je Bosna bila poput srca, na kraju teško ranjenog, gde ni kiša u protekla tri desetleća nije mogla pomoći „oku da sakrije rijekuˮ.

Davorova odluka da se u Bosnu vrati, da nakon muzičkog prvenca na engleskom jeziku zapeva na maternjem, da se ljudima objavi, makar izašao „hrabar među ludeˮ i da svakome jednako ponudi ono najbolje što ima u svom ličnom trezoru duhovnog bogatstva, gest je čoveka koji zna da se „od sebe ne ideˮ. On u ribarske mreže možda neće uhvatiti onoliko duša koliko je umeo jedan Miladin Šobić, kome je Matošević po kardijalnoj otvorenosti izuzetno blizak, ali ne poradi manjka talenta, nego zbog deficita senzibilnosti savremenog sveta u kojem se javlja kao kantautor.

Druga su vremena no što su bila, ali svako vreme svoje blagoslove ima. Devet takvih blagoslova nalazi se na albumu Žetva. I jedan od njih javlja se utešno a nepovredivo, za sve one klonule, umorne i nesrećne u kojima ova zemlja nikada nije oskudevala:

„Sve će biti u reduˮ.