ПЕСНИК С МУЗИКОМ

        Песник с музиком, овако се представља Милош Зубац. И пристаје му. Поезика је име фестивала који је организовао. Поезија и музика, поезија у музици... Поезика експрес је наслов есеја, заправо сан о путујућем фестивалу. Ослањајући се на творбу речи у нашем језику, изводим реч поезичар. Поета и музичар.

        Милош ме је oвом поучио. Овим сам се послужила да (невешто) наговестим са колико свести о језику ствара Милош Зубац. Познајући  и поштујући језичка правила он осваја просторе стваралачке слободе. Изузетно брине о чистоти говора и писане речи, о значењима изреченог. Његове реченице су понорнице мисли, не само сазнања, већ откровења. И особена осећајност преплављује странице и читаоца... Све што пише, говори, пева има јединствену, пригушену, а расплинуту, сведобрим испуњену емотивну ауру.

        Верује у моћ речи! Вера у моћ праћена је високо постављеним прагом одговорности. Верује у важност тачног именовања. Зна да се у погођеној речи крије сажета мисао и енергија која може да пробуди, покрене, да оснажи или одузме снагу. („Именовањем се и врагу, а камоли бољкама, одузима снага.”) Бајалице и племенски ритуали, Миљковић и рок песници су га томе поучили. Говори грлено, прија озвучје његовог гласа, а милина је када лепу реч свије у мелодију. Милош Зубац је песник са гласом и ставом – „елементи који толико недостају духу (тачније, бездуху) овог времена”. „Сам себе разапињем када пристајем / на обичајности овог света с којим не / делим исту срж.” (Барут и тамјан)

        Пркос Друмски и Нови Одметници окупљали су, или бар повремено придруживали, оне са којима Милош дели исту срж. Пркос Друмски је име Милошевог бенда. („Више дружина, него бенд.”) Аутентичан назив¹⁾, погођен и допадљив, без намере да то буде. Алитерација наглашава бунт, а нагомилани су безвучни сугласници к, с (понавља се и сонант р). Такви су и они – „тиха вода што одрања брегове”, речима Балашевићa. А друм мирише на слободу, позива на одметање...  Од свакодневног, од mainstream-a, од овог живота и света у Свеживот. Добровољно одметнути остају на рубовима културног миљеа, али стварају резервну културу, засебан свет утемељен на истинској безинтересној креацији која је одзив на позив, а не пројекат.

        Књига есеја Резервна културa Милоша Зупца повод је за писање о свему што се стекло читањем не само његових есеја већ и поезије, помним ишчитавaњем блога, слушањем музике. Сасвим поједностављено, рекла бих, да су у књизи Резервна култура сабрани есеји о музици и музичарима. О пријатељима и сарадницима Пркоса Друмског и о том „највећем малом бенду на свету”, о Новим Одметницима -„несвакидашњем ауторском покрету који је процветао на развалинама грађанског рата” и окупио особеној музици склоне из Новог Сада, Котора, Хрватске и Словеније. Први је дошао из далматинског градића Вргорац (родно место Тина Ујевића) у панонски град трагом песме Де профундис Пркоса Друмског  и „чаробњака из Цвијићеве”. Малом Далматинцу посвећени су изузетни текстови: Ивица Бегин Станковић, Три краља, Прољеће у децембру, Меморијал, Архива једног пријатељства. Он је највише допринео настанку Нових Одметника. Његова доброта крепи веру у свеприсутну љубав, а прерани одлазак додаје елегичан урез књизи. Повезујући по чудесној сложености и необјашњивости свет Латинске Америке и свет Балкана, Нови Одметници су се угледали на Виктора Хару. Хара је чилеански песник и кантаутор који је мучки убијен после Пиночеовог пуча против Аљендеа. На стадиону су му пребили шаке да не би могао да свира гитару. Његов несаломиви дух надахнуо је и балканске одметнике. Пркос и непристајање, стално буђење свести и позорност у њиховим песмама, праћени су истом мером лиризма, као душа меким, обузимајућим оглашавањем космичке љубави. Зато су  ове песме исцелитељске попут незваничне химне Нових Одметника Цвијетом цвјетај, срце моје. („с мржњом не дај да те споје / и цвијетом цвјетај, срце моје.”)

        Трагалац за песницима у (популарној) музици Богомир Мијатовић приметио је да есеји Милоша Зупца често надилазе кантауторе и дела о којима пише, да су изразито „поетски украшени” и да изазивају дивљење читаоца (чак и ако се не слаже са реченим). Срце моје цвета! Трагом химне изражавам властито дивљење. Пре због начина на који Милош Зубац слаже речи и далекосежних увида до којих долази полазећи од музичких тема.

        Речи још увек могу да ме зачуде и занесу па их грабим, храним се и посвајам – освојена. Очуђавање или наивност? Не знам и не марим. Прија ми Милошева реч!                                                                                                                                                                            

9. 2. 2026.

        Већ неко време другујем са тобом, а да ти не знаш. Могуће је то свакоме уз твоје текстове и песме. Читам их јер ту налазим оно што  ми треба. Прија ми твоја реч, особена, тачна, језгровита, а вибрантана; вибрира значењима, увидима и осећајношћу.

(У писму Милошу уочи рођендана оклевам да употребим реч вибрантна. Одакле ми је дошла, питам се, и да ли значење одговара ономе што сам хтела рећи.)                                                                            

10. 2. 2026. 

        Пред спавање читам први текст у књизи Резервна култура – Ми смо се већ срели. Говорећи о гласу Исидоре Миливојевић, Милош употребљава реч вибрантна  („...лек је био у Исидорином вибрантном гласу.”) коју претходно дуго нисам чула. Одатле ми је дошла. Као да сам заумно читала унапред. Као да смо се већ срели.          

       Поводом јубиларног рођендана Милош је написао интроспективан, искрен и сјајно уобличен текст Педесет кругова око сунца. У одговору на писмо скренуо ми је пажњу на новопостављени текст на блогу. Прочитала сам га и враћала му се. Самосагледавање и изражавање истог врхунски су упарени тако да исказ зрцали сагледано у суочавању са собом. Родитељство, пријатељство и стваралаштво темељне су вредности Милошевог живота. Родитељство сматра за „највиши и најсложенији стваралачки чин који човек може да прими на себе”. Слично је размишљао и писао Слободан Стојановић да васпитање деце човек треба да рачуна у ремек-дела за која сноси највећу и незаменљиву одговорност. А садруга Милошева Соња Сегић у песми Завеса безбрижности пита се „... хоће ли и моја деца, / под мојим крилом осетити исту заштићеност / од бремена живота једном када одрасту у себе / и осврну се у сећању на давно прошла лета.” Сваковрсна родитељска упитаност ми је блиска. Захвалности се учим и опомињем себе. По Милошу, захвалност је темељна врлина, а остати са сврхом – бит. „Однеговао сам у себи седеф / захвалности. / Бисер који ме је не једном / сачувао од побуне моје сенке.” (Време с људима) Верујем да је полувековнику Милошу лакше него младићу који се уцеловио грким искуством. Сада је, увелико већ, на сврховитом путу, посебно што уз њега (и Драгану) стасавају млада бића, деца сунца и смисла.

        У поезији Милош је затворио круг бројем тридесет три. Пропевао је да би преживео 1999. године („уметност ми је дословно спасавала живот неколико пута”). Веровао је да ће бомбе стати када напише тридесет трећу песму. И тако би. Прозорљивост или случајност, ко зна, све је могуће с бројем тридесет три. Прошле године (2025) објавио је збирку песама под називом Тридесет три песме (Тираж: 333 примерка). Књигу надовезницу на Тридесет три песме очекујемо овог пролећа.

        Тако је круг као целовито и испуњено обличје стао уз Милоша илити Милош, попут Рилкеа, живи у круговима који се шире. Животни и поетски кругови су интермецо, мени неизбежан, у промишљању Милошевог прозног дела Резервна култура, а по угледу на исто. Композиција дела одолева хронологији. Заснована је на хронотопима, асоцијативним везама, успоменама и рефлексијама које евоцирају жив садашњи тренутак. Сасвим примерено нелинеарном протоку времена, измени времена. „Тако се у само три године пријатељства збило онолико аутентичних доживљаја, авантура и анегдота колико их може стати у близу тридесет година нечијег богатог живота.”

        Резервна култура је и књига о пријатељству. Реч је заправо о братству по музици, о стваралачкој обитељи која је имала своје благдане. „Стекао сам браћу и сестре у духу с којима сам доживео потпуну прихваћеност, разумевање, саосећање и несебичност у узајамном прожимању наших дарова и наших личности.” Свако од њих је носио блуз-сету, рок-побуну и неофолк варијанту изворног мелоса поднебља са кога су потекли. Сви су били, како их Милош описује, изразито емпатични, човекољубиви и добронамерни. Различите експресивности, али спремни да особену стваралачку енергију слију у синергију заједничког подухвата, у нову аутентичност. Иако им није увек било лако под истом капом, слушали су се и подржавали, али и мењали једни друге, зрели у бољу свесност. Вођени љубављу штовали су драгоцене различитости отворени да једни у другима открију величанствене могућности. До таквих пријатељстава и доживљаја треба дорасти! То су, Милошевим речима, бесцена искуства која га чине богатим човеком. Некада их претаче у речи које чувају савршенство тренутка, а често, не желећи да их раситни и обезвреди, посебни тренуци остају само повлашћенима који су их доживели.

        Уметници попут њих сами себе стварају бирајући међу претечама и измишљајући. Будући да су ретки, остају на маргинама јавне пажње („само ретки нађу ретке”). Ипак нису маргиналци, а и елитизам им је стран. Њихова култура је резервна. Шта значи насловна синтагма? (Питати Милоша шта је имао на уму.) Резервну културу видим као уточиште од буке и беса примарног и владајућег, али и као глас подигнут против бучних и бесних. Креатори и припадници резервне културе непомирљиво жигошу друштвену хипокризију и једнако надахнуто певају о љубави.

        Пошто је ово регионални културни феномен, питање националног је неизбежно. Милош и пријатељи водили су раскопчане разговоре о свему па и о хрватству и српству. Он сведочи да су „историјске распуклине и колективне живе ране” покушавали да премосте и зашнирају „добром музиком, исповедним стихом и нашим голим, живим пријатељством”. Мени најуверљивије и најтоплије остају речи: „долазите код себе вируј ми...”

        Милош Зубац и национално питање отвара кроз сагледавање језика у изузетном тексту Хрватски Крист.

Хрвати, проницљиво примећује, користе присвојне придеве и граматички посвајају, што делује политички промишљено. Срби користе генитивну конструкцију или номинативну сложеницу што упућује да смо само пролазници и привремени корисници, а не поседници (Хрватске железнице / Железнице Србије, Хрватске шуме / Србијашуме). Опасном посвајању изложени су Тесла, Андрић, Његош, а у овом тексту Бранко Миљковић. Српски песник  који је Београд заменио Загребом где је нађен мртав у двадесет седмој години. Близак Одметницима, Милошу омиљен. Не бију се међу собом гране истог стабла, племена истог језика! Подложни завади завршиће у резервату Европске уније. Видилац опомиње и прориче. И утешно нас враћа поезији.

        Поезија је увек повезница. Уметност уопште и култура. Бранко би се, помишља Милош, занимао за рокенрол. Није му тешко да замисли да би Ујевић, Матош и Шимић практиковали рокенрол када би се одметнули из свог времена. Материјал за добар блуз налази у поезији Ракића, Шантића, Диса, Пандуровића, Црњанског, Настасијевића и позива на ново читање њихове поезије.

          Давнашњи песнички свет лишен је женских гласова који су врло присутни у стваралаштву Милоша Зупца. Милош на посебан начин говори о женама. С великом наклоношћу из дубоког поштовања, бираним и нежним речима; с уздањем у женску интуицију, с вером у порађајућу и стваралачку снагу жене, у њено стрпљење, храброст, великодушност и мудрост; са захвалношћу за све чему су га научиле; с дивљењем. Било да говори о својим сарадницама и сапутницима, о својој или супругама својих пријатеља, било да им посвећује цео текст или тек неколико редака, то увек чини одмерено и топло с нагласком на стваралачко или животно заједништво, често и једно и друго. Жене осећа драгоценим бићима за нијансу комплекснијим и одговорнијим од махом неодраслог мушког света. У тело и руке жене положена је одговорност опстанка. Жена је животворна сила. Једино у жени као матици постојања Милош слути лековитост нужну за искупљење и оздрављење оболелог света. Милошево стваралаштво засновано је на синергији мушког и женског. И опстанак је условљен складом оба принципа са природом као најбољим учитељем равнотеже.

        Поменула сам оне које долазе (Милену и Меј). Непоменут не може остати онај који претходи, њихов деда, Милошев и Владимиров отац, Перо Зубац. Његово песничко доба омеђено је Мостарским кишама (1965) и скоријом тестаментарном песмом Мостар и ја. Када је казује, мами сузе. („Шта је мени Мостар а шта сам ја Мостару, / зна свака латица у бехару.”)   

        Милош са оцем проноси живу песничку реч. Та путовања и сусрети отварају нове стваралачке путеве обојици. Драгоцено је што искуство деле као отац и син. На друму, у стиховима и сновима. У песми Вино или крв Милош са оцем у сну доходи у Дечане. (Што је бивало и у стварности.) На снежнобелој стази скерлетни траг.

                                „Вино или крв – кажем за себе, али наглас.

                                  Отац, белокос попут окружја краљеве

                                  цркве,

                                  довеже –

                                  Зависи од нас.”

Животна мудрост једноставна, сажета и јасна. Непосредно, усмено и ненаметљиво пренесена. Од оца сину. Да пренесе даље... Благодарје породичног континуитета! Добронамерност Свеживота на делу.

 

(Фебруар/март 2026)                                                

Станислава Бакић Јоканић

 

1)   У роману „Звезда над празнином” Дејана Стојиљковића о Бранку Миљковићу помиње се у друштву за кафанским столом Пркос Друмски (стр. 105 и 163, Лагуна, 2024) Овај надимак носио је Будимир Војкан Павловић, песник и глумац (1933–2000).

       Забележено накнадно 1. 4. 2026.

Фотограф: Ђорђе Бубњевић