MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Malo je reći da sam mnogo puta slušala ovaj album , upijala njegovu magiju i unikatni pečat koji je baš ovde ostavio Nemanja Nešić.  Slušajući ga jedno vreme neprestano pred noć, dok smo moja sestra i ja bile male, moj prvi utisak o ovom albumu bila mi je neka priča, to jest muzika koja govori priču nečijeg života... Čitala sam tada knjigu, zove se Momo od Mihaela Endea, i kao mala sam Nemanjin album lepo povezala sa tom knjigom, celu atmosferu grada i njegove samoće, i misterije u kojoj ova devojčica Momo živi. Svakako se može primetiti da je Nemanjina muzika veoma uticala na mene.  Iskrena da budem, ja bih rekla da je to jedan od njegovih najboljih i najvrednijih albuma. Bio je tada mlađi nego što je sada, a opet je uspeo da uhvati onaj osećaj koji se samo u mladosti može osetiti. Objedinio je čežnju, svaku detinju emociju, i svakako ljubav, u kojoj sam osetila motiv prolaznosti, i one stare, neostvarene ljubavi, koje i dan-danas dođu u mislima svakog čoveka. Dopala mi...

Смарагдна купола врачарског храма одсијавала је подневно светло   Звезде, док су туристи са Истока ужурбано улазили и излазили. Унутрашњост богато живописана мученицима, свецима и анђелима. С једним анђелом, али изван храма, управо сам провео сате. Узео је тело жене која је добијена крила платила снагом својих ногу. - Подигни ме мало и помери удесно, молим те - нежно ми је рекла. - Ти увек хоћеш удесно - говорим, намештам јој тело на јастуку и пазим на њена крила. - Хоћу јер тако боље видим. Мој анђео, за разлику од оних у оближњем храму, воли да опсује и да се заверенички насмеје после псовке. - Запали једну свећу за моје здравље - каже ми с поверењем док јој целивам чело на растанку. Гледам у Савину фигуру испред цркве. Да хоће у овај народ поново да дође, не би се он јавио у побожној кући, него у дому тајкуна. Био би одметнути програмер, а не свештени монах. Али Нови Растко неће стићи. Нисмо још његов стари  програ...

Скупљам обзорја твог преумљења из Сјенки, да их заклоним, сјетна, под крила мајушног серафима пламеноликог - чувара модрих сутона душе.   Коме друго да их дам, сем њему, свијетлом у Молитви, да нас ова нит не рањава и боли већ снажи у нашим прожимањима, Рођени. Исидора Миливојевић Насликала: Александра Граовац

У мом детињству је било толико сунца, неба и ласта, и граје деце са игралишта што одзвања по лиманским блоковима.  И белих завеса по осамним собама што се подижу и спуштају на ветру у глуво поподневно затишје… Док лежим пружена на кревету испод огромног прозора што гледа на југ, видим своје руке како се уплићу у завесу и препуштају миловању ветра.  Заштићено дете.  Нека светла сила ме је уљуљкивала у безбрижност детињства коју сад призивам у тренуцима летње осаме,  као двострука мајка, схватајући да се безбрижност вратити не може и питајући се хоће ли и моја деца, под мојим крилом осетити исту заштићеност од бремена живота једном када одрасту у себе и осврну се у сећању на давно прошла лета. Соња Сегић Фото: Пинтерест

 - Синоћ сам сањала чудан сан. У њему си био ти, али као дечак. Био си с неким клинцима, један је био ћелав и ишли сте да гађате школу шишаркама. - Шишаркама? Та, колико сам имао година? - Тако као ја. Заправо, ти ниси хтео да гађаш школу, али онај ћелави јесте. Попричала сам с тобом, рекла сам ти ко сам. - И? Јесам ти поверовао? - Па ..у почетку си ми постављао питања: како ти се зове тата, како мама, како брат...да провериш јесам ли стварно твоја кћерка из будућности. Онда си ми поверовао. - И шта је било после? - Ништа. Нисам хтела да ти причам о неким тужним стварима које ће се десити...о смрти и осталом, знаш...само сам ти рекла: Ћао. Видимо се за тридесет година. (Мејин сан) Фотограф: Јован Богдановић