MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Трошна дашчана стаза савија се према лептир-цвету од бетона.   Пољана тихо, дубоко дише.   Природа је неузнемирена. Да ли дрво памти? Да ли река зна?   Унутар цвета, влага по зиду оставља сенке. Руке детета на огради.   Тамни лелујави лик.   Црква се излива с крстом на дну. Снопови догорелих свећа као чађави траг породице душа.   Ево нам одговора – напукло звони глас моје посестриме.   Фрескопис воде и ватре.   Гледам како златно жито њене косе постаје црно.   Од туге. Јасеновац (фотографија Соње Сегић)

За некога, само травњак, један скроман тлоцрт, разбацани опиљци двора, као убога успомена на урушено царство и погрешне тонове превеликог сна за тако мали народ, ма како био сањању склон. За мене, посвећени простор земље на коју увек желим да легнем, не бих ли целим телом прочитао све што си босонога уписала, промичући између ћутљивих камених чувара нашег рањеног памћења.

У намери да прибележим понеку мисао о песмама Драгане Лисић у њеној другој збирци Memento vitae , а да притом сасвим занемарим она општа, пречесто посећивана места у писању о ма чијој поезији данас – питања голог значаја, улоге и сврхе песништва у Србији 2024. године – нисам могао да игноришем утисак како Драганин књижевни израз неодступно призива управо та питања и нуди сопствену вредност у један могући одговор. Поготово зато што се њена песма не дичи лиризмом, нити се размеће поетичношћу. Миљама далеко од конвенционалног схватања поезије, готово лишена уходаних песничких атрибута и ефеката, Драганина песма као да свесно жртвује сопствену лирскост у догледу уобичајених песничких поступака, не би ли сасвим истакла неумивено осећање као једину праву и пуну меру и веродостојан разлог свог постојања. Осећање је тамно и тешко и не жели да се као такво изгуби у потрази за вишим смислом или преобликује у измаштавање више јаве, што су песници столећима чинили. Поезија умногоме почива на наго...

Реченица Данила Киша, којом Барбара Новаковић отвара свој песнички рукопис Најдужа молитва , а која каже да „ сваки сусрет између мушкарца и жене започиње као да је први сусрет на свету, као да није било, од Адама и Еве наовамо, милијарду таквих сусрета ”, мудро је одабран кредо њене збирке, уједно својеврсна песничка лиценца да се од првог до завршног стиха у књизи доследно пева само о љубави. У истом духу, Мирослав Антић умео је да каже како је свака љубав прва љубав и како не постоји друга. Песници природно располажу овим увидом, а Барбара – чије је голо име обесмрћена Преверова поезија – јесте песникиња по избору и с песницима, поготово онима који нису у телесности, воли да другује и сашаптава се. Осим Кишове мисли, за уводне шифре својих циклуса, бирала је два пута Миљковића, потом Коена, Николаја Велимировића и напослетку Борхеса. Братство по песничкој сродности, с немалим припадајућим разликама, где су и они које памтимо као великане другог књижевног рода, иницијално бивали и ин...