MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Стипе Периша стајао је под блендом мог сна, у карираној кошуљи, иза тамних наочара, наслоњен на свој стари форд. Изгледао је као омладински херој из шездесетих. Држао сам једну тешку, дебелу књигу с лицем и наличјем. Рекао сам му: – Стари... узми ову књигу. Седи у Мустанга, мамузни га, подигни прашину на друму, вози далеко и проповедај. Ти си проповедник, запамти. Ти си проповедник... Стипе узима књигу. Гледа корице обострано. Различите су. На лицу књиге пише „ Библија ” . На наличју је Марксов „ Капитал ” . ( Резервна култура , Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Ивица Бегин Станковић умро је 19. јула 2012. године. Био је рођен у исти датум када и мој старији брат Владимир, а затворио је очи и ослободио се болесног тела на рођендан Исидоре Миливојевић. Она и Кум дошли су из Котора на погреб у Вргорац. Ја географску даљину нисам могао да превалим. Оловни Плес свирао је на испраћају, пред малом месном капелом, песму болно погођене симболике „ Мртво сунце ” . Томислав Зорић смогао је снаге да пусти глас из грла. Чопор је био тамо, као и кантаутор из Крижеваца Лука Белани. Док је трајао спровод, ја сам у Новом Саду скајпом разговарао с Беном Догертијем, који је у Сијетлу плакао попут детета. После испраћаја, Исидора је села испред пусте котешке конобе, узела гитару и тихо отпевала „ Де профундис ” . Песму због које је Ивица и кренуо пут Новог Сада, када ју је први пут послушао на друштвеним мрежама, ону коју је увек желео у својим Котезима да чује уживо. У наша два доласка с бендом 2009. године, нисмо је свирали. Говорио сам Ивици да ћемо ...

Има нечег карактеристично југословенског у сваком одсвираном и отпеваном тону на албуму првенцу Ивана Кукића. Не у идеолошком смислу, разуме се, него у препознатљивом осећају питке носталгије, који ће се активирати током слушања код свакога ко је усвојио и волео популарне музичке језике некадашње заједничке државе. Палета жанрова, заступљених на издању Sunday Vibes , где се један на други надовезују хард рок, блуз, фанк, џез, прогресивни рок, етно, рок балада – снажну резонанцу има са седамдесетим годинама прошлог столећа, када су се побројани облици најснажније утиснули у искуство и памћење овдашњих и планетарних љубитеља музике. Не мање важно, Иван Кукић долази из изразито музикалне македонске породице, а своје замашне музичке вештине калио је у близини двојице мајстора који и данас достојанствено симболишу дух одмаклог југословенског времена – Влатка Стефановског и Дада Топића. Њихово постојано менторско и сарадничко присуство може се чути на овом албуму. Није необично то што се Ив...

Тело у телу дах у даху врело копље пулсира у твојој чежњи за животом не испод ребра   Чланке си укрстила а руке ти се шире   Дланови примају светлост   Сузним каналом отиче света река твога ока из које неће изаћи исти човек

Посвећен родитељ и пажљив пријатељ. Добар кантаутор и богомдан приповедач на својим наступима. Навијач Ливерпула и Транмер Роверса. Несмирена душа и парадоксално, обазриви авантуриста. Сензитивни Англосаксонац баварских корена и словенске душе. Еди Куни није био човек каквог можете срести на сваком ћошку. Радио је у Енглеској као психотерапеут, а у слободне сате писао је музичку колумну за високотиражни острвски магазин. Кунију није било довољно преслушавање албума. Требао му је непосредан додир са средином, миљеом, културом и људима. Он је био тактилан човек, и прво што је учинио када смо се срели било је то да ме је грлио чврсто и дуго попут питомог медведа. Стизао је до Новог Сада, у три наврата, потом до Загреба и Јастребарског, Задра, Мостара, Сарајева, упознао се са свима, друговао, свирао и делио оброк и пиће с људима које је толико желео да види, осети и разуме. Запамтио је једностране и једноумне острвске извештаје о Србији деведесетих. Попут Хандкеа и Пинтера, одлуч...