MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Postoje obećanja koja dajemo u životu, sporazumi u koje ulazimo, principi humanosti za koje barem znamo da treba da ih poštujemo. Kako ovo doba narcisoidnosti i samoljublja napreduje, tako se etika po kojoj smo živeli vekovima dovodi u pitanje i demontira. Ovih dana, vidi se, mnogi ljudi slede liniju manjeg otpora radije nego da se suočavaju sa očiglednim teškoćama. Ljudi bi radije jednostavno uživali u zamračenom životu, nego da se suoče sa zlom. Ovo je doba želje za slavom i površnosti, ali je i doba lažova i manipulatora. Uvek je bilo ljudi koji propovedaju etiku, a ne žive po njoj. Hipokrizija je drevna reč. Srpski pesnik i kantautor MILOŠ ZUBAC u svom najnovijem izdanju Život van Zaveta * * * * istražuje unutrašnje, ponekad neizgovorene ugovore koje imamo u našim životima i to kako oni utiču na našu duhovnost i čovečanstvo u celini. Ovde postoje dubine i celi slojevi značenja. Što dalje tražite, više ćete otkriti. Likovi u Zubčevim pesmama su lični i javni, istorijski i savre...

Први пут сам изгубљен, Боже, после толико година. Ни у реч се више уздати не умем, која би ме одано бранила од несоја, недобра и несна. Свака ме сада поткупљиво открије и оголи нештићена места, кад одавно не загонетам и не користим камелеонске вештине. Ни у реч, а како онда у људе. Деца расту у нас. Ми смо престали да растемо. Уздао бих се у ћутање, да је у мојој снази. Она коју волим далеко је - за целу реч која ме је изневерила и за цело ћутање којем нисам дорастао. Први пут сам изгубљен, Боже, а странац детињству у којем си умео благо да ми кажеш - добро је, било је и време...

Дулета Ресавца упознао сам и први пут слушао у манастиру Богоштица, током фестивала Стаза, на концерту какав се не заборавља – делом због сакрално-планинског амбијента у којем се догодио његов наступ, а делом због узбудљиве импровизаторске ситуације којој су посетиоци фестивала сведочили. Ресавац је представљао албум Приче из подсвести , који је снимио са саставом Стоикс, али је у Богоштици, стицајем околности, наступио без музичара који чине његову групу – друштво му је начинио Ивица Ђокић, хармоникашки виртуоз, човек заразне ведрине, овде као клавијатуриста. Када се прва песма Чесма шарена разлила по простору за слушање колико и по звезданом небу изнад манастира, при чему се Ресавац као певач пратио на неконвенционалном ударачком инструменту који се зове спејс-драм, осетило се да се пред људима догађа уметност сретања две изузетне личности, а још претежније – две изузетне душе у окриљу музике која уме пре него ма која друга стваралачка област да сједини целе различите а сродне свет...

Моја драга Марија, обећао сам ти да ћу написати нешто о твојој књизи. Када сам дочитао рукопис, знао сам да то неће бити уобичајен приказ исписан у трећем лицу – рецимо, попут овога: „Марија Веселиновић је у својој другој збирци песама и кратких прозних записа”...и тако даље. Није да нисам могао тако да пишем о твом делу, него сам осетио да то неће бити природно за мене. И да ми је неупоредиво ближе ако ти се обратим овако, у писму, непосредно, као када се ти и ја дописујемо о бољкама тела и бољкама света или о љубави која их све исцељује и искупљује, било као доброта, било као лепота. Дабоме, имам у виду да ће твоја књига бити отиснута у Благодарју и рачунам и на друге очи – не само твоје – које ће читати ово писмо. Ево, док ти пишем, већ видим како нас неко знатижељно чита. Управо сада. Када сам био младић који тек почиње да пише поезију, а рекло би се да никада нисам заиста био млад, чак ни као дечак који је увек бирао друштво старијих, један велики, општепознати песник учинио ј...

Једрењак с пет јарбола мимо нашега вида упловио је у луку. Стоји сада без гласа и чека да схватимо како су јарболи крстови. Како су на три средишња одавно разапети Спаситељ и разбојници. И како су два најмања - слободна. За тебе и за мене.