VIDETI DALJE!

Nestrpljivo očekujem jedan album i jednu knjigu. Novi album Miloša Zubca Život van Zaveta i knjigu pesama Radomana Kanjevca Grešne misli na svetim mestima. Da li zbog sveukupne naklonosti, možda, ali zbog stihova i kvaliteta, nesumnjivo.

Stigao je album Miloša Zubca prvog dana juna. Vreme je promenljivo, što je dobro, zato što album slušam na repeat dok se smenjuju kiša, sunce i oblaci. Idealno da se u različitim raspoloženjima oceni domet stiha i muzike. Muzika miluje, dodiruje one tačke, duboke i naizgled lenje, koje samo prave stvari mogu da pokrenu. Prolazi kroz slušaoca kao letnja seta početkom oktobra dok se poslednji ljubitelji mora preko Panonske nizije avionima vraćaju kući. Ili su to prašnici i latice što kao strele probijaju naše duše u proleće. Zapravo, odavno nisam čuo tako briljantnu muzičku pratnju, note što uzdižu najbolja čovekova osećanja.

Miloš Zubac je prevazišao očekivanja. Posebno zato što peva svoje stihove koje – kada ih čitamo van muzičke pratnje – imamo pred sobom kao izvanrednu poeziju. Dugo pratim Milošev poetski izraz i znam krajeve, krajolike i mesta kuda se poetika uzdiže da zagrli sunce i spušta da podigne klonuli cvet. Tako je bilo i na prethodnim albumima i knjigama, ali sada je najbolje. Ubedljivo. Imamo pred sobom knjigu koja se sluša, i muziku koja se čita. Nemamo mnogo takvih albuma koji sjedinjuju umetnost u tačku oslonca poezije i muzike. U duhovnom smislu, značajan iskorak lišen prepodobne patetike, u emotivnom, razgranat poput majske lipe.

U pesmi Povratnici koja otvara album, autor kaže: „Ako prisloniš dlan na bubanj u mojim prsima, osetićeš da je to tvoj maternji ritam... / Ti i ja smo povratnici u ljubav”. Za vreme u kome smo ili kuda idemo bez obzira na pravac kretanja i smer vetra, važne/lažne putokaze, bićemo bolji ljudi i naše kretanje neće biti tek haotičnost sudara atoma i molekula, ako nismo ljubav. Povratak u ljubav je, čini se, nastavak krilatice „Početak, eto šta je na kraju”. Na kraju svih krajeva čeka nas ljubav. Tamo nas vodi ova pesma, kao nestrpljivo dete koje vuče naše ruke u željenom pravcu.

Preporučena mati je pesma o Miloševoj majci. Poezija nam je, zahvaljujući prebogatom jeziku koji govorimo, dala božanstvene stihove. U vremenu kada se ispostavlja da u javnom diskursu i dalje polemišemo o nasilju nad ženama, njihovim pravima i potrebama, shvatamo da ili su vekovi prošli uzalud ili ništa nismo naučili. Ova pesma nam pokazuje svu moć ljubavi i plemenitosti prema majkama: „Predaleko je / ili će biti da mi je upravo sada / toliko blizu da je zato / više ne vidim”. Naše majke sa godinama dobijaju anđeoski odraz i on svetli u našim dušama.

Jefimija će postati pesma sadašnjih i generacija što dolaze, baš kao istoimena pesma grupe Lutajuća srca, koja je obeležila mnoge mladosti i radiotalasima u svoje vreme stizala do mnogih srca širom sveta. Miloševa Jefimija je sada pred nama, u manastiru, vidimo je, razgovaramo sa njom na način koji nam je dozvoljen i divimo se toj mogućnosti. Pesnik je prepoznao sadašnju potrebu čovekovu. Jefimija sve to zna: „Krasota nesvesna sebe / najvrednija je / i najbolnija onome koji ume da posmatra... / Znam da obnoć odlaziš krišom u svoj / tajni manastir. Da ležeš na kameni krevet, / pretvaraš se u snežnost i / zaštitnom belinom pokrivaš snove / dece koja su ti dodeljena na čuvanje”. Pesma ima antologijsku vrednost i to mnogoruku: muzičku, poetsku, versku, poput znane Trojeručice.

 Volim pesme o ženama koje postoje ili su bile deo bića pesnikovog. Bez tih stihova i pesama o ljubavi, pomišljam da pesnička postojanja nisu kompletna. Sada, u ovim godinama, nemam sumnju. Arsenova Kora Potočnik nekada, a sada Aleksandra Ninković Tašić. Aleksandra je ovde prijatelj, Žena-Pijemont: „I kada se umore njene zemaljske noge, / znak je da će osloboditi zavetna krila / koja je po dolasku ovamo zatajila”. Ujediniti nacije i brinuti o najboljima u čovečanstvu, njihovom bezmernom doprinosu i sigurnosti sveta, a sve to dolazi iz krhkog ženskog bića, po svemu vrednog poštovanja i divljenja.

Odavno je znana veština i damar pesnikov da stihotvori iz naizgled sitnih stvari i tvari, oku nesviklom na te mozaike, kao kada sunce malenim zračkom obasja parče stakla kakve boce u travi ili pored drveta, a to parče stakla ostalo posle pijanke, ispraćaja, svadbe ili kakvog drugog događaja, a već je u pesmi i pripovest po sebi. U kutiji uspomena, Miloš Zubac čuva detalje. I najveće stvari sazdane su od detalja, ali mnogi to ne vide iako se hvale tzv. širom slikom. Vladimir Zubac koga ovde treba pomenuti dometnuo bi „da je stvar švenka sve ono što nije detalj šmeka”. Otuda nam stiže pesma Prepoznavanje. Po njenim zenicama prepoznaćemo se.

Na jednu sfernu površinu pada jedna količina svetlosti i stvara lumen o kome Miloš peva u treptaju oka: „Pusti sva sunca / pusti sve zvezde / krojenje srca / A ti žaluzine / na oprana okna? / Svetlost u lumen / u ampere, volte? / Tamno kao harmonija / složena u note”. Igra svetlosti je ples dva srodna bića u univerzumu koji sami stvore, poruka je ove pesme, koja, kao da nema svoj kraj i tako će je slušalac sačuvati u svom srcu. Lumen je beskonačan odsjaj naših zemaljskih i zvezdanih duša.

Pesma Slabljenje je sasvim neočekivan pristup starosti, vremenu koji otiče, više niko nije siguran kuda sve, kao što stara lađa korodira, i ne možemo govoriti da je to balast vode, to je potop, lagan, neumitan. Može li se čovek odupreti starosti ako je već podigao zidine oko sebe, oivičio se kvartirom po svaku cenu, i koliko vredi taj život u ljudskom ili filozofskom smislu? Ko se sakriva, ko koga sakriva. Dolazak „zlatnog doba” je izazov za savremenog čoveka opkoljenog teorijama večne mladosti o kojoj su sanjale onolike vođe tokom istorije, rešene da žive milenijum-dva ako se može: „A ceo svet za koji si mislio da ga poznaješ / postaje končić jedne iskrzane uspomene”.

U pesmi Levica i desnica, koja političnost oblikuje u ljubav, i to onu neophodnu bez koje nema ritmičkih pokreta i čovekove motorike, u omeđenim prostorima planete, svoj politički program Miloš Zubac definiše ljudima iz svoje najbliže okoline, ocem i dedom i kasnijim svetovnim i duhovnim saznanjima koja se prelamaju u nama i mi u njima jednako, često bez želje da iko pobedi, a često sa željom da neko pobedi. Na toj sredokraći su naši životi, i jedan most, poput onog u selu Pločica u južnom Banatu. Taj most niti gde vodi, niti koga povezuje. Postoje ljudi poput tog mosta, i često je potrebno vreme da to shvatimo. Oni koji su svesni imaju oslonac u ovim stihovima: „...i da će mi trebati ove ruke jake / da podignem trajniji dom za obeskućene duše iz mog sna”.

Pesnik je opisujući mesto Rudo, u Bosni i Hercegovini, našao tačku u kojoj se spajaju dve ideje, proleterska i kapitalistička, bratstvo i drugarstvo, sloboda i jedinstvo, dvojica vođa, jedan ovog pokreta u otadžbini, i drugi, čija je otadžbina utekla u Britaniju. Pesma Putem za Rudo i gradić Rudo našli su se tako, u jednoj pesmi, na jednom mestu, „Putem za Rudo, proročkom planinom”. Istoričnost dobija na zamahu, praćena partizanskom harmonikom koja ima ruski prizvuk, jer odande sviće. Možda je odista pao mrak u zemlji čuda gde nekom svane tek kada drugom smrkne. Iz ove perspektive, mnogo je tih čekača na svim stranama. A kada, i ako se nešto dočeka, osvrtanje je opasno jer nas pita da li je sve to bilo ovoga vredno?

U poslednjoj pesmi u albumu-knjizi, sećanje me je povelo do barem deset likova, sasvim običnih, iz života, koji su stekli znamen legende. Pobrajajući njihove uspehe i ostvarenja, teško da sada to mogu zaista i biti. Divili smo se njihovoj snazi, neobičnim avanturama, pričama, fer tučama, pijanstvima, bežanjima u svet bez pasoša, osvajanjem žena i drugim podvizima. Ljudska osobina o kojoj se malo govori zato što nikako da dođe na red, jeste stalna potreba da ispravljamo druge ljude, dajući ocene iz udobne perspektive sadašnjosti. Zbog čega su svoj život proćerdali za sitne novce, a veliki im bili na dohvat ruke, da li su mogli otploviti nekim brodom za Čile ili Južnu Afriku, da li i danas koga podučavaju boksu i drugim viteškim gestovima, i da li će žene pasti na dobru priču? Pogrešan heroj je pesma o hristolikim temama, i onoj najvažnijoj – ne sudi, ne osudi. Ti naši heroji polako odlaze, ali mi i dalje čuvamo žar koji su nosili i vrednosti u koje su verovali, kao drage uspomene i suvenire mladosti. Pogrešni heroji, takođe, vremenom osvanu u anegdotama. Zasluženo!

Miloš Zubac je albumom Život van Zaveta otišao daleko ka masivima postojanim i tamo utisnuo svoj pečat večnog. Ledeni breg sa svojim vrhom neka i dalje jedri između južnog pola i Rta dobre nade, a kada se otopi niko ga se neće sećati. Čarobnog brega hoće i buduće generacije. Na tom tragu je umetnik. Vešto nas je proveo kroz sve ljubavi koje su znane čoveku. Ako nam se čini da kako odmičemo slušajući i čitajući, imamo pred sobom sunovrat, tačno je tako. Kao da se pred nama dubi korito nove reke. Vrtlog emocija nastao nakon preslušavanja ovog albuma ima taj cilj. Videti dalje je pokretačka snaga. Videti dalje je subjektivna stvar. A kada ovo kažemo, ne mislimo na budućnost.

Goran Labudović Šarlo