VIDLJIV I NEVIDLJIV SVET

Upoznao sam velike umetnike ovog prostora. Jedne kao dečak, druge kao mladić. S nekima sam proveo minute, s nekima sate i dane, a s nekima cele delove mog i njihovog života. Uostalom, moj otac je još kao zaneti dvadesetogodišnjak postao a kao belokosi sedamdesetogodišnjak ostao pesnik prvog reda, stvaralac ogromne moći, prvo višenacionalna a potom nacionalna vrednost. Obično to ide onim drugim redom, ali sa srpskim učestvovanjem u jugoslovenskom snu koji se preinačio u košmar, moralo je ići unatrag, od univerzalnog ka nacionalnom. Bilo je prirodno da u ljudskom i umetničkom ozračju takvog roditelja u detinjstvu mogu sresti Arsena Dedića, Miladina Šobića ili Đorđa Balaševića. Da mogu odrastati blizu jednog Miroslava Antića, a poznije – dobro upoznati Duška Trifunovića. Kod krupnih stvaralaca nije važno koliko vremena provodite u njihovoj blizini, oni emituju iz svoje suštine u svakom trenutku. Jednom mladom i nepoznatom Dilanu bilo je dovoljno da uhvati pogled Badija Holija, tokom njegovog koncerta. Nisu čak morali ni da se upoznaju, prenos od jednog ka drugom dogodio se u prepunoj koncertoj sali. A to je zato što je budući velikan planetarne muzike i književnosti bio spreman da se otvori, poveže s još živom pretečom i da dopusti da se prenos stvaralačkih energija i informacija za budućnost – desi. Zvuči to pomalo šamanski, fantastično i prilično romantično, ali tako jeste bilo. Ako ćemo poverovati Bobu Dilanu, naravno. S njim se nikada ne zna.

Ovaj detalj neće reći da sam ja učinio isto što i stari svetski majstor pevanog stiha. Da jesam, ne bih pisao ove reči i bio bih neko drugi. Ali će reći da sam imao prilike kakve mnoga mladost nije. Jesam ostao povezan s nekolicinom velikih pesnika i kantautora koje sam kao dete poznavao – i danas osećam njihovo vibrantno prisustvo u mom životu – i jesam i sâm udario stvaralačkim drumom, ma koliko god tu bilo zagarantovanog plivanja uzvodno imajući u vidu slavu mog oca i statistiku koja nije naklonjena neposrednim naslednicima znamenitih ličnosti. Međutim, vrlo rano počeo sam da upoznajem i prepoznajem i one velike ljude za koje se nije naveliko i naširoko znalo. One u kojima je bilo i stvaralačkog talenta i neuslovljene dobrote i autentične vrednosti, ali im nije bilo dato da ih njihovo vreme uoči i izobilno nagradi. Nisu se žalili, niti su mnogo zamerali životu zbog toga, ponekad su samo sumnjali u sebe i mislili da prosto nisu bili dovoljno snažni. Da se nisu nametnuli jer im nije bilo u prirodi. Moguće je da su oni prema meni učinili transfer jači nego što sam dopustio kada sam boravio u blizini potvrđenih i proslavljenih književnika, slikara i muzičara.

Jedan od takvih bio je Slobodan Tišma, devedesetih godina prošlog stoleća, znatno pre no što su ga ovenčali raznim književnim nagradama. S njim sam voleo dugo da razgovaram i mogu i danas da potpišem da sam više od njega naučio o književnosti i kulturi, nego od mojih tadašnjih univerzitetskih profesora. Smatrao je sebe autsajderom i nedovoljno darovitim umetnikom, ali se u njemu osećalo snažno trenje između unutrašnje stvaralačke potencije koje je i te kako bio svestan i samonametnute retoričke fasade o neuspešnom autoru u čiji se lik uživljavao. Međutim, u mojoj stvarnosti – i ne samo mojoj – njegov rad s Lunom i La stradom pripadao je vrhovima umetničke prakse osamdesetih godina minulog veka. A njegovo razumevanje i tumačenje epoha moderne umetnosti bilo je sasvim nesvakidašnje, ne od ovoga sveta, za oblast u kojoj se Tišma ipak najviše ostvario s dva navedena sastava – a bio je to prostor urbane muzičke kulture. Kada se danas, dve decenije kasnije, setim vremena koje sam proveo s tim povučenim, kompleksnim, tihim, duhovitim i nadasve dobrim čovekom – mogu jasno da vidim kako sam se za onaj dilanovski mistični transfer otvorio najviše u Tišminom prisustvu. I kako je on nesumnjivo postao moj živi umetnički predak iako smo umnogome različiti, primerice, u pogledu osećanja nacionalnog identiteta – pitanja na koje bi se moj dragi učitelj i stari sagovornik sigurno karakteristično namrštio, dok sam ja izabrao da s tim osećanjem radim, da ga temeljno upoznam i da ga ne odbacujem.

S vremenom, kako sam se gradio kao pesnik i muzičar, biće da sam nakon iskustva s Tišmom kalibrirao svoja čula za sve one neprepoznate a izvrsne autore koji su, kao po pozivu, dolazili u moj život. Čak i kada sam se bavio kanonski prihvaćenim pesnikom poput Duška Trifunovića, birao sam aspekte njegovog rada u kojima ga nisu poznavali niti vrednovali, a to je praktično bilo sve što je napisao i ostvario mimo svoje čuvene, akademski ozloglašene estradne službe. A za celu novomilenijumsku generaciju sasvim izuzetnih kantautora, kantautorki i sastava, na prostoru nekada zajedničke zemlje, s kojima sam se ljudski i stvaralački povezao, skoro da nije bilo čoveka da napiše koju dobru i svrhovitu reč. Čast pripada izuzecima poput Srđana Strajnića, ali moja izrazita osetljivost za uglavnom nevidljive književne i muzičke vrednosti nije našla dovoljno postojane odjeke u savremenoj muzičkoj esejistici. Pritom smo se svi zajedno zadesili u jednom elektronski razuđenom i bahato raskopčanom svetu u kojem svako može da napiše šta god hoće o drugome, i da oblati i da nagrdi bez lične odgovornosti i težine, ili još češće – da potpuno ignoriše nečiji rad. Zato sam, poput mog prijatelja Danila Vuksanovića u likovnoj periodici, počeo da beležim ono što sam čuo, pročitao ili video, a sve ne bi li ostalo traga u nekom drugom vremenu iz kojeg ćemo svi prethodno izaći tako što ćemo, svako u svom trenutku, istupiti iz ovog života.

Četvrta zemlja je knjiga u kojoj su sabrani utisci i otisci o mojim stvaralačkim saputnicima, beleženi tokom godina. Ima onih koje odlično poznajem i s kojima sam mnogo toga proživeo i izgradio. Nije stoga neobično što se više puta pojavljuju kao junaci knjige. Ima i onih koje nisam nikada sreo, ali ih jesam osetio. Svako od njih dotakao me je svojom umetnošću toliko da je izazvao refleks koji je – kada je reč o mom pisanju – i energetska i informativna i duhovna i estetska jezička struktura. Moji tekstovi o njihovim delima i o njima kao ljudima, nisu bili iznuđeni, naručeni, niti plaćeni i dolazili su iz prostora moje slobodne, ničim neuslovljene volje. Da sam pisao po nedeljnoj ili mesečnoj narudžbi, oni bi imali sasvim drugačiji kvalitet. Ovako, pripadaju mom ličnom unutrašnjem impulsu a ne podsticaju spolja. Zato su takvi kakvi jesu. Naslov knjige pripada jednom konkretnom eseju ali je u dodeljenoj ulozi imena koje okuplja i veže sve druge tekstove – pregrmeo širenje pojasa značenja na simbol one nedohvaćene a željene zemlje za kojom su svi akteri ove knjige tragali ili još tragaju u svojim delima. U trećoj zemlji sada živimo, drugu smo izgubili, prva nam je nedohvatna iako je veoma živa i prisutna u našoj kolektivnoj svesti. Četvrta je ona koju tražimo, kao što sanjamo novu zajednicu u kojoj se svi možemo osećati dobrodošlo i prirodno. Konture takvoj zajednici pružila je ovde predstavljena i tumačena umetnost – muzička, književna, likovna i filmska. Dakako, onaj koji bude hronološki iščitavao ove zapise, a poređani su upravo onako kako su datirani i kako su bili objavljivani, uočiće da se moja pažnja s vremenom okretala pretežnije jednom još aktivnom obliku osmovekovne zajednice, koji je ostao zapravo jedini srpski kontinuitet – a to je autentično pravoslavno iskustvo života. Ovo iskustvo akcentovao sam u poslednjih nekoliko godina, u više eseja. Međutim, moja duboka naklonost prema američkoj i evropskoj muzičkoj kulturi i supkulturi nije izgubila ništa ovim širenjem pažnje. Mogao sam da obuhvatim i razumem oba sveta, istočni i zapadni, mogao da učestvujem u obe kulturne sfere i mogao da prigrlim i jedno i drugo izvorište kao dragoceno za formiranje moje stvaralačke generacije.

Ljubav koju osećam prema nepoznatim ili nedovoljno vidljivim umetnicima, a čiju vrednost bez dvoumljenja sameravam s dometima poznatih i vidljivih stvaralaca, vodila me je i uzbudljivim primerima iz polja planetarne muzike. Ponekad su mi sami dolazili, kao u slučaju Nika Garija koga sam upoznao baš u Novom Sadu i ostao s njim u podsticajnoj višegodišnjoj prepisci. Legenda o Niku Gariju i legenda o Džeju Bolotinu integralno su važni delovi Četvrte zemlje zato što manifestuju stare duhovne zakone – što je gore, to je i dole, a ovde – ono što je istinski vredno a skriveno u Srbiji i obližnjim zemljama, naći će se i u Engleskoj i Americi. Uz priču o Bolotinu dodao sam i njegova pisma i dnevničke beleške koje sam preveo za ovu knjigu.

Da ne bude zabune, Četvrta zemlja nije popis marginalnih stvaralačkih i ljudskih sudbina, nego svedočanstvo iz prve ruke o često fascinantnim umetnicima čiji je uspeh tim postao veći što su manje bile zahvalne okolnosti za njihovo prepoznavanje i opštije prihvatanje. S druge strane, u knjizi sve vreme podjednako promiču i masovno usvojene vrednosti, magistralne ličnosti srpske, južnoslovenske i globalne kulture. Nisam ovde ni u jednom trenutku zanemario postojanje sveta velikih i slavnih umetnika. Niti sam ijednom rečju pokušao da ga umanjim i da mu odreknem vrednost. Ja sam odrastao u tom svetu i on mi je samo postao podrazumevan i preočigledan. Vidim ga i sada, ne sklanjam pogled. Ali naučio sam da primećujem i ceo uporedni svet, jednako vredan i lep, samo nevidljiv drugima. Taj je svet naročito dragocen baš zato što je nepoznat. U njega sam postao zagledan i zaljubljen, dok sam onaj proslavljeni svet počeo da posmatram perifernim vidom. Mogu da učestvujem u oba iako neuporedivo više vremena provodim u manje poznatom svetu. Razumljivo je – uzbudljiviji je.

U knjizi su sačuvani i tekstovi koji ne nalaze povoda u konkretnom umetničkom delu, ali nalaze razloge svog nastajanja u nečijem činjenju ili nečinjenju, u nečijoj uvidnosti ili bezuvidnosti, u ljudskoj kulturi ili nekulturi u najširem smislu. Izraženi su tu analitički, sintetički ili polemički akordi i može biti da su najvažniji eseji u Četvrtoj zemlji upravo oni u kojima je reč o svima nama, kao ljudima straha od ove ili one bolesti, kao ljudima nepoverenja, sumnje i besa, tragično podeljene u psihološke i interesne tabore, ali i kao ljudima koji mogu da transformišu celu paletu svojih rđavih osećanja, govorenja i postupanja u ljubav – samo ako poveruju u promenu unutar sebe. I ako je, dabome, izvedu. Takve tekstove nisam odvajao od dominantnih eseja o pojedinim albumima, knjigama ili filmovima, prosto sam ih – u skladu s vremenom pisanja – pridružio većini.

U dogledu Četvrte zemlje, istinsku zahvalnost upućujem svima od kojih sam nešto naučio, koji su me oblikovali i pripremali za dugogodišnje stvaranje jedne ovakve knjige. U mom mladanju, u godinama u kojim sam običajno razgovarao sa Slobodanom Tišmom, uz obaveznu šoljicu zelenog čaja u njegovoj staroj limanskoj ulici s drvoredom, koja izbija na Dunav, posvećeno sam iščitavao nadahnutu muzičku esejistiku Zorice Kojić i Žikice Simića. Sigurno je da sam od oboje nešto usvojio i posvojio u svem potonjem pisanju muzičkih prikaza i portreta, mlad čovek otvoren je za uticanja i velika je sreća ako ta uticanja budu dobra. Čitao sam i one manje dobre autore i tako učio kako ne treba pisati. A jasno je da se danas upravo najviše piše tako – kako ne treba. Ili se ne piše uopšte.

Još i ovo. Četvrtu zemlju likovno je opremio Milan Gagić. Da umem da crtam – a Bog zna koliko volim slikarstvo i crtačku veštinu, ja bih ilustrovao moju knjigu kao što je Milan učinio. Toliko mi je bliska njegova ruka. Ali blisko mi je i njegovo srce, što je za mene uvek važnije od prisustva ili odsustva dara. Milan, sasvim u poverenju, važi i za najboljeg poznavaoca dela i ličnosti Boba Dilana u Bačkoj, Banatu i Sremu. Međutim, Milan crta nešto bolje od Dilana i – da parafraziram sada onu znamenitu izjavu Stiva Erla o tome kako je Tauns van Zant bolji kantautor – „izrekao bih to i pred Dilanom tako što bih se u mojim kaubojskim čizmama popeo na njegov stočić za kafu”...tako nekako.

Na koncu, moja iskrena i duboka zahvalnost sačuvana je za Tomislava Karadžića, izdavača i pokrovitelja knjige, druge s mojim imenom koju potpisuje njegov Grafoprint iz Gornjeg Milanovca. Čovek je to neobično dobar, osećajan, blag, pouzdan i zainteresovan, i on kao od drugoga sveta, a koji mi nije dao nijedno ograničenje. Naprotiv, pružio mi je potpunu slobodu – da izvedem Četvrtu zemlju po mojoj sopstvenoj meri. A njegova lična poruka koju ću za kraj otisnuti ovde, u vezi s pripremom knjige, reći će samo jednom slikom sve o onome što sam namerio da ostvarim.

„Znaš šta? Hajde da u tu knjigu smestimo i Sunce i Mesec”.

Tako je, i ne znajući koliko je pogodio, ovaj nesvakidašnje duševan čovek simbolički očitao vidljiv i nevidljiv svet Četvrte zemlje, proslavljene junake i neprepoznate heroje koji ravnopravno dele stranice iste knjige, a koje ljudi najčešće ne mogu da sagledaju u isto vreme, na istom mestu. Međutim, desi se nekada da nebo simultano razotkrije izlazeće sunce i odlazeći mesec pred čovekovim budnim okom. I od celih takvih trenutaka – sačinjena je ova knjiga.

Miloš Zubac

U Novom Sadu, 13. januara 2022.

(predgovor knjizi Četvrta zemlja, Grafoprint, Gornji Milanovac, 2022) 

Crtež Milana Gagića