MILOŠ ZUBAC: REVIZIJA – o životnim, poetičkim i muzičkim načelima

Nekada davno, na početku stoleća, moja družina Prkos Drumski podelila je jednu bescenu književno-muzičku noć s Rašom Popovim. Ovaj tajnovidac, nekonvencionalan mudrac i sveznadar, udobno sakriven iza sudbinske uloge ćaknutog pronalazača pod šeširom u voljenoj detinjoj televizijskoj seriji, poslušao je naše rane pesme i potom ustao i izveo malu prosvetljujuću besedu u kojoj nam je u nekoliko poteza objasnio ko smo to bili mi u tom vremenu i tom trenutku. Upamtio sam da je okrenut publici, karakteristično naglašavajući pojedine slogove i obilno koristeći gestikulaciju, izgovorio kako ima neobičnu privilegiju da sluša Prkos Drumski i prisustvuje „nascentnoj umetnosti”. Za one koji nisu znali šta izraz nascentan znači – a bio sam među njima – odmah je objasnio da je to umetnost koja nastaje, koja se pred našim očima upravo projavljuje. A to je dragoceno kao kada neposredno vidite kako se rađa dete, ceo jedan život. Rašina artikulacija našeg tadašnjeg, mladalačkog stvaralačkog napora ostala je u mojoj svesti poput šifre za budućnost. Uistinu, među načelima kojima sam se vodio u potonjim godinama s Prkosom Drumskim, prisustvovanje umetnosti u nastajanju bilo je trajna vodilja. Vrlo svesno, mi smo se sklanjali od uobročavanja i smeštanja u nameštene krevete koji su prosto neophodni ako hoćete da vas ljudi prepoznaju. Jer publika voli da se oseća sigurno, da zna na čemu je i s kim je. Da u trenutku prepozna oblik. Međutim, nascentnost nije faza konačnog oblikovanja, nego za nekoga zanetog kao što smo bili mi, skoro sveti trenutak oslobađanja i prelaska iz jedne forme u drugu. U tom stanju kretanja ili tečenja, između dva sveta, mi smo stvarali i izvodili naše pesme. Voleo sam tako i da ih snimam. Da ribarim. Mnoge pesme Prkosa Drumskog, zabeležene u studiju ili uživo, imaju kvalitet prelaska, ulovljene su kao fotografije koje svedoče o pokretu iz jedne forme u neku drugu, na putovanju do kristalizacije koja će se desiti izvan našeg čulnog dohvata. Pesme kao srebrne ribe koje primetite u trenutku kada iskoče iz vode, neposredno pre no što se u nju poniranjem vrate.

Ima onih koji su besprekorno razumevali naš zajednički trud. Hvala Bogu, ima i onih koji nisu. Svakom umetniku potrebno je trenje i nesporazumi su često korisni, ponekad više nego ugodni sporazumi. Ljudi koji sebe nisu uskladili sa smislom postupka, gotovo u pravilu, otkrivali bi se tako što su – mada nepitani ali svakako izazvani onim što su čuli – udeljivali raznolike aranžmanske i produkcijske savete, u svakovrsnim prilikama, pismeno ili usmeno. Sve je to dobro, ali nešto ipak nedostaje, treba dodati malo onoga ili ovoga, pa da bude baš kako treba. Pritom su sigurno previđali da žele pesmu da privedu formatu koji je lično njima poznat, željen i razumljiv, u skladu sa afinitetima koje su izgradili slušanjem popularne muzike, ali da to verovatno uopšte nije potrebno pesmi samoj. Tačnije, sačuvanoj slici njenog kretanja u nastajanju. Jer mi smo svi, po izboru, neko intuitivno, a neko svesno, želeli samo da učestvujemo u čudu stvaranja zajedničke pesme i da tokom postupka ne zaboravimo da se upravo – čudimo. Bilo je to pretežnije od zanatskog privođenja pesme idealnom obliku koji će zadovoljiti većinske ukuse. Deset, petnaest i celih dvadeset godina kasnije, zavisno od albuma, koncerta ili pojedine referentne pesme Prkosa Drumskog, ono što se može čuti jednako je živo, uzbudljivo, nedovršeno i spontano, kao i kada je nastajalo u vremenu, a uprkos duhu ili bezduhu vremena. Bili smo tada prisutni u nascentnoj umetnosti. Bili smo svedoci svakog našeg malog čuda ponaosob. I svako čudo moglo je postati ili je postajalo drugačija, dovršena forma u imaginaciji slušaoca, ukoliko je imao mašte da odgovori na podsticaj pesme.

Nešto sada o glasu. U Prkosu Drumskom, bio sam poslednji koji se otvorio za manir u pevanju. Znao sam da će on neminovno doći, previše sam koncerata izneo i pesama snimio, da bih mogao svoj glas dugoročno da sačuvam od formatiranja. Ali sam namerno odlagao oblikovanje glasa, opredeljujući se za golu boju, bezmalo u likovnom smislu, i za prisustvo mog bića kroz glas koji je opet odgovarao mojim zemaljskim godinama. Tako sam štitio pesme u kojima sam glasom učestvovao od manirizma koji ne može zajedno s fenomenom nascentnosti. To su u neku ruku alhemičarske stvari. Znate koji elemenat blokira razvijanje traženog svojstva, znate i koji ga pospešuje. Jedan od naših albuma zvao se zato Alhemija, s razlogom i s pokrićem u iskustvu. Kako sam počeo sâm da nastupam i da ovaploćujem pesme i albume kao kantautor, dopustio sam da se moj glas konačno oblikuje. To neće reći da sam pristao na prepoznatljivost, na ono što se uhodano smatra traženom vrednošću – da vam svako namah prepozna glas kada ga čuje. Svoje albume uspešno sam čuvao od takvog ishoda hotimice birajući različite saradnike od kojih je svako na svoj način tretirao moje pesme i moj glas. Neko bi ga praktično žrtvovao zarad dobijanja drugačijeg, opšteg kvaliteta u pesmi, neko bi namenski zanemario njegove specifičnosti, a neko bi upravo s poštovanjem tih specifičnosti tretirao izgovaranje stihova ili pevanje. Moj glas nije jednostavan da se ukroti i verodostojno prenese, rekli bi snimatelji tona koje sam sretao na brojnim radijskim gostovanjima ili u studijskim poslovima. Postoji nešto u tom glasu što zbunjuje snimačke sprave, što ne korespondira lako s tehnikom, što se opire i neočekivanom frekvencijom, distorzijom ili brujem narušava snimak. Ali ko se posveti upoznavanju karakteristika tog glasa, može se sprijateljiti s njim sasvim. Jedna stara i neretka primedba da moj glas na koncertima ne odgovara onom sačuvanom na snimcima – a koju nisam nikada odbacivao jer je bila na mestu – danas jednako radi umesto pozivnice na koncert. S tim što se na seriji albuma „Jučerašnji svet”, na tih preko šezdeset pesama, kao i na albumu „Sutrašnji svet”, ediciji koju smo pomalo natčovečanski izgradili Nemanja Nešić i ja, koncertni i snimljeni glas sasvim približavaju jedan drugom.

Foto: Danilo Veljović Radovanović

O tom glasu kojim raspolažem u ovom životu, čuo sam i pročitao dovoljno. Glasu koji uz par silabičkih felera ima skoro odnegovanu intonativnu labavost, kakvu imaju i pojedini glasovi umetnika koje sam voleo da slušam. Male poroznosti i nesavršenosti uvek su mi bile draže od besprekorno postavljenog i izvedenog glasa, pogotovo tamo gde se jedan pesnik sreće s muzikom. A ja sam bio i ostao pesnik. Onaj koji jedino koristi svoj glas i koristi gitaru, koliko je potrebno. Pesnik i esejista, književnik dakle, a tek na trećem mestu kantautor. Pesnik koji je pri tome nesvakidašnje sam u tome što radi, iako nije usamljen. Koliko god da su se pesništvo i muzika preplitali od polovine prošlog stoleća naovamo, gotovo da ne možete pronaći pesnika u užem smislu, koji ne piše stihove za pevanje, nego piše i u knjigama objavljuje poeziju kojoj kasnije pridružuje svoju muziku iako te pesme bez muzike već uveliko žive svoj književni život. Zanimljvo je to – književnost je ipak ostala književnost, muzika je ostala muzika i mnogo su više muzičari posezali za poezijom, nego što su književnici unosili svoje pisanje u svet muzičkog ispoljavanja i javljali se u oba sveta kao punokrvni stvaraoci i interpretatori. Da bude jasno, kada se rasnim kantautorima naknadno objavljuju knjige s njihovim stihovima za pevanje, bilo za života i po njihovom izboru, bilo posthumno, ti stihovi otisnuti na hartiji – sada lišeni celih dimenzija melodije, harmonije, glasa, aranžmana i sveukupne scenske harizme autora i izvođača – ne mogu i ne treba da se vrednosno sameravaju poeziji vrhunskih književnika. Primerice, tako obezmoćena Dilanova pesma neće izdržati ogledanje s Vitmanovom, Tomasovom i Eliotovom, Koenova s Jejtsovom, Balaševićeva sa Antićevom, Mladenovićeva s Miljkovićevom, niti će Duško Trifunović koji piše za estradu moći da se odmeri s Duškom Trifunovićem pre nego što je propisao za estradu. Ali, ako najboljim pevanim stihovima vratimo sve što smo im štampanjem oduzeli i celinu našeg doživljaja slušanja uporedimo s doživljajem čitanja neke izuzetne pesme u užem smislu, tada vidimo da su i jedno i drugo autentične visine koje možemo iskustveno da dohvatimo i da tako budemo nagrađeni učestvovanjem u nečijoj umetnosti prvog reda. Otuda pojedine muzičare volimo da doživljavamo kao pesnike – u širem smislu, zbog njihovog izrazitog lirskog senzibiliteta i osvedočenih literarnih kvaliteta. Ali svet književnosti i svet popularne muzike, koliko god da se rado prožimaju, ostaju odeliti, samostalni, svaki za sebe vredan i dovoljan. Pesma koja je pisana s namerom da se peva – pisana je da se sluša. Ne da se čita i naziva poezijom.

Jesam li napisao takve pesme? Jednu, priznajem, jesam. Zove se Dovil, posvećena je ženi koja umire od raka, konkretno podstaknuta životom srpske književnice Gordane Brajović, a prožeta nekolikim slikama koje dolaze iz jednog filma Tonija Skota s Denzelom Vašingtonom, u kojem protagonista sopstvenim žrtvovanjem spasava otetu devojčicu i otkupljuje svoj teško narušen život. Nebrojene pesme na kojima smo odrastali nastajale su tako, nedokučivom kombinacijom životnih, literarnih i kinematografskih motiva. Važnije od toga, one su bile pisane da se pevaju, imale bi strofu, prelaz i refren, pisac bi unapred uvažavao zakonitosti buduće kompozicije, računao bi na konačni muzički oblik i na utisak koji hoće da ostavi na slušaoca. Voleo sam i volim Dovil. Dan-danas, sasvim očekivano, ljudi iskreno ljube tu pesmu, lako je pamte, postoji refren koji ostane odomaćen u uhu, ne znajući za izvornu motivaciju doživljavaju je kao ljubavnu, a ko je prvi put čuje – namah se zalepi za nju. Ali ja nisam posle Dovila pisao stihove za pevanje. Temeljan razlog nalazi se u mom odricanju od tendencije i u mom čitanju namera koje stoje iza pesama koje čujem u današnjici. A pod današnjicom podrazumevam celih trideset godina unatrag, verovatno i koju deceniju unapred. Sigurno nisam jedini razvio takvu osetljivost na osnovu koje nakon pola minuta nekog aranžmana znam tačno kuda će pesma ići, nakon prvih pevanih stihova znam kuda će pesma stići, šta će mi reći i šta mi neće reći, ako išta bude imala da kaže, kakva će biti muzička struktura i najposle a pre svega ostalog zapravo – kakve namere stoje iza pesme koju slušam. Opisanu predvidljivost sve više sveta može da prepozna i žali se na to kako su pesme postale dosadne i kako sve liče jedna na drugu. Doduše, oni bi da ih nešto neprestano zabavlja i stimuliše i krivicu prebacuju na muzičare, ne uviđajući da su možda prosto razvili imunitet na savremene pesmotvoračke mehanizme. U vremenima pre ove predvidljivosti, mogao sam jasno da vidim još nešto u vezi sa samim tekstom za pevanje, nešto što je opet pripadalo tendenciji. Majstor pevane pesme tačno je znao kako valja poslagati reči u pesničke slike koje bi trebalo da proizvedu željeni refleks u slušaocu. Ničeg spornog tu nema, to je na snazi precizna i promišljena tehnika pisanja još iz antičkih tragediografskih vekova. Problem koji sam ja imao sa sobom jeste u tome što me nisu dohvatale pesme s lako čitljivom namerom. Još delikatnije, kao stvaralac, nisam ni sam sebe dohvatao kada bih se vodio postulatima pevane pesme i programiranjem posledičnih osećanja. Hteo sam da izbegnem tendenciju. Nameru i naviku sam mogao da prevarim samo tako što bih komponovao na sopstvene stihove pisane i već objavljene u knjizi, dakle inicijalno stvarane izvan svake primisli o mogućem drugom, muzičkom životu. Uzimao bih gitaru i listao stranice moje odabrane pesničke zbirke. Nisam znao koja će se pesma otvoriti za iskustvo pevanja, a koja neće. Prilično uzbudljivo, jer ništa nije bilo garantovano, ali kada bi se desilo – ceo novi život pesme se javljao. Ona bi izlazila iz knjige i ulazila u svet muzike. Druga pak pesma, ostajala bi u knjizi jer joj je tamo bilo sasvim dobro i nije bila spremna da se odmeće u nepoznato. Potom, isto to mogao sam da izvedem s pesmom čije stihove nisam ja zapisao, iz ma kojeg stoleća, na koncu i s narodnom pesmom s Kosova i Metohije, recimo. Tako bih prevario nameru. Izbegao tendenciju. Tako sam bivao u prostoru slobode iz kojeg nisam želeo da utičem na drugoga, ali jesam bio spreman da lepotu dvostruko rođene pesme podelim s drugim.

Dakako, iako sam moje pevane pesme potpuno lišavao sračunatosti, one bi razvijale svoje manje ili više adekvatne muzičke strukture, bile bi aranžirane, odsvirane i zabeležene, ponekad u studijskim, ponekad u kućnim uslovima. Nisu te pesme nosile skupocena i markirana odela. Privlačile su, međutim, pažnju drugačijim vrednostima. Ne znam koliko puta sam čuo da su one zahtevne, da je moj glas obavezujuć i da se ne može slušati usput. Da čovek mora da uloži napor, da mora da sebe uskladi s pesmom pre no što mu se ona otvori. Sasvim je u redu što to neće i ne može svako. Ali moj pristup i postojano prisustvo privukli su magnetski savremenike u stvaranju, kantautore i kantautorke, pesnike, muzičare i aranžere iz južnoslovenskih zemalja, posve nepoznate većini a tajnovito znane manjini, koji su opet svojim talentima, samovaspitanjem i ljudskošću sebi privukli mene. O njima sam s ljubavlju i dubokom naklonošću pisao u knjizi Četvrta zemlja, a prethodno u Rezervnoj kulturi. I kada me odnedavno, nakon koncerta, kao po pravilu neko začuđen pita gde sam ja bio sve ove godine, umesto logičnog odgovora da sam uvek bio tu, ja rado odvratim da sam samo ljudska kapija u jedan umetnički svet koji je doslovno veličanstven, u kojem stvaraju oni još darovitiji, bolji i izražajniji od mene. I pozovem ga da slobodno uđe, mogu mu privremeno biti vodič. A takav odgovor danas ne bih mogao da pružim da daleko odavde, u vremenu u koje smo svi bačeni, nisam bio onaj mladić koji se od Raše Popova naučio budnom prisustvu u nascentnoj umetnosti. Učestovanju u svetu koji neprestano nastaje i nikada ne prestaje.

12. jula 2022.

/povodom objavljivanja albuma DUG TRAG KOČENJA (REVIZIJA), Kreativni centar Vigvam, 2022/